Најпре претходна напомена: говорити о Иви Андрићу као дипломати пружа могућност да се размотре многа важна питања која су повезана са животом и радом једног значајног писца, односно питања која припадају његовом времену. Подразумевам само онај део његовог живота који је припадао спољнополитичкој служби. Ипак, усудио бих се рећи да се ту истовремено поставља и известан број питања о нама самима. Свим овим се можемо бавити на два начина: као они који учествују у јавности (без обзира на то да ли у својству јавних радника или су само обични учесници у разговорима о „запаљивим ситуацијама“) или као представници одговарајућих струка (што подразумева и то како се бавимо својом струком).

Најбоље је поћи од саме књиге Желимира Боба Јуричића Иво Андрић у Берлину 1939-1941. Покушаћу је овако сасвим једноставно представити. То је прва доследно истраживачка књига књига у којој је, на основу грађе из више архива и са много уложеног труда, створена поуздана основа од низа посебних података, који затим јасно уобличавају целине. Можемо сматрати да је добро обрађена једна важна страна живота Иве Андрића, а с обзиром на то да је реч о дипломатији, да је успешно пружен и прилог из историје спољне политике Краљевине Југославије. Ово што говорим истовремено значи да остају могућности да се и допуни биографија дипломате Иве Андрића. Сматрам да се даљим, опет најпажљивијим, пребирањем необјављене и објављене грађе може добити још известан број посебних података. Међутим, то не може променити високу оцену која припада овом истраживању.

Уколико би се поставило питање због чега је Јуричић насловио своју књигу Иво Андрић у Берлину (а и садржајем је, природно, првенствено обухавтио ту тему), онда би, чини ми се, било места и за неке недоумице. Ако се подразумева да се посвећује најважнијем послу који је Андрић имао као дипломата, онда се то може прихватити сасвим условно, јер је стварно важнији посао имао као заменик министра иностраних дела у Београду. У случају одговора да је издвојена једна занимљива проблематика, онда не бих о томе расправљао пошто се подразумева нешто испуњено нарочитим садржајима којима изазива нарочиту пажњу, а што не искључује и известан сензационалистички карактер (кад нема могућности за праве разговоре). Међутим, уколико би одговор гласио да се посветио најосетљивијем спољнополитичком задатку који је имао Андрић, такво објашњење се може и треба лако прихватити.

Наравно, остаје задатак да се напише целовита књига о Иви Андрићу као дипломати, у ком случају би уравнотежено, на основу подједнако свестраних истраживања, било испитано читаво раздобље јунаковог живота у спољнополитичкој служби. Водећи рачуна о целини која је, ипак, понуђена на страницама књиге о којој расправљамо, смело би се рећи да би на тој доброј основи још целовитија обрада учинила јаснијом и потпунијом слику обрађених двеју година у Берлину. Наиме, потпуна целина услов је за тачније сагледавање једног нарочито обрађиваног дела, нарочито уколико је он најделикатнији сегмент једне тематике. Најважнија примедба би била та да истинску основу дипломатске делатности Иве Андрића чини спољна политика Краљевине Јгуославије, у чијим је оквирима све уистину потпуније разумљиво. Такође, поређења са дипломатском каријером и учинком других познатих југословенских писаца донела би занимљиве могућности допуна и бар неких нових запажања.

Треба говорити о изворима за Иву Андрића дипломату, што подразумева и „откопавање“ онога што је до сада било непознато, односно неискоришћено. Наш аутор је донео низ извора, и, мада није пошао баш од нуле, морао је изузетно много сам да уради. Ипак, позовимо да се још може допринети овом вредном учинку. Посебно остаје потреба да се што егзактније разреши питање: шта је са Андрићевим дипломатским извештајима, како то да не постоје у оригиналу они који су познати као прештампани, једноставно где је сва та грађа?

Оно што бих рекао о проблему писања биографије било ког дипломате, јесте указивање да је претпоставка да се мора у обзир узимати целина спољне политике којој је припадао и у складу са којом је радио. Ово практично значи пре свега нешто рећи о досадашњем учинку историографије уопште, наравно првенствено наше. И поред више прилога и неколико монографија, нема ни издалика уобличене целине историје спољне политике Краљеевине Југославије (позната књига професора Кризмана бави се претежно односима са Италијом), а заједно са тим ни целовитије разраде спољнополитичког положаја ове земље. Ту су два крупна и стручно изузетно важна питања чије обраде представљају полазишта за боља сагледања и свестранија разумевања свих ужих тема, па и биографија наших појединих дипломата.

Задржао бих се за тренутак на једном документу немачке војнообавештајне службе из децембра 1939. који се односи на Југославију. У њему извештач под шифром В. М. (sehr vertraulicher Mann), дакле, „веома поверљиви човек“, јавља о гледиштима и проценама Кнеза Павла пошто је десетак дана боравио на југословенком двору, био – вероватно као висока личност – у близини Кнеза Регента и морао да упозна шта он мисли о ратној ситуацији (сматрам да би посебна истраживања открила која је та личност). На пет страница документа саопштено је да је Кнез био забринут могућношћу да је Немачка могла напасти Југославију већ у јесен 1939, али да је сматрао да је совјетско поседање трупама дела Пољске збунило Немце и учинило да дође до одлагања акције на Југоистоку, с тим да би у пролеће могло доћи до напада и да су савезу са Немачком буде Русија и Румунија; на другој страни, Павле је сматрао да је опасност од Италије постала другоразредна бар тренутно.

Најпре, тврдње из једног тајног документа треба једноставно узети као податак из тајног документа. Ми исотричари знамо да су критици веродостојности исказа најподложнији садржаји поверљивих докумената сачињених од тајних служби, наиме, да су они, узео у просеку, најнепоузданији документи међу писаним остацима које сматрамо примарним изворима. Наравно, ово је речено с обзиром на то да данашњи историчар пред собом може да има сву осталу релевантну строго поверљиву грађу. На пример, записник са једног важног састанка је далеко важнији изовр од онога шта сазнају обавештајне службе да је том приликом говорено и закључено итд. Оставимо по страни лутања, наседања на „намештене“ вести, произвођење лажних вести итд. Дакле, треба са високим степеном критичности примити тврдње из текста нашег документа, међутим, оно што је у њему, сматрам, потпуно поуздано, то је указивање да је у врху Југославије постојала велика забринутост. Истина, процена да је Југославија могла бити нападнута, проистицала је из неизвесности ионако опасностима претоварених ондашњих околности у Европи, као и уз уверење да је Југославија већ по претпоставци мета Немачког Рајха. Ово схватање, било погрешно или не, чињеница је у коју је, мада је плод алармантног стања (потпуно разумљивог у датим околностима), веровао југословенски врх и томе подредио своју политику. Хтео се отклонити напад далеко надмоћније силе, и у овом контексту треба видети рад југословенске дипломатије, а у оквиру те делатности разумети поступање и учинак Иве Андрића.

Изложио бих и неколико најосновнијих запажања о југословенској спољној политици у раздобљу између двају светских ратова, а унеколико и задржао на спољнополитичком положају Југославије. Од како је Никола Пашић у својству подредседнико српско-хрватско-словеначке делегације на Конференцији мира, у једном строго поверљивом извештају председнику владе Стојану Протићу из пролећа 1919. доставио процену да ће мир који ће бити закључен трајати двадесет година и да ће онда поново почети рат, југословенска држава је водила политику опрезног корачања кроз врло сложене прилике ондашњих међународних односа. Ако не изгубимо из вида ни то да је Миленко Веснић још у августу 1914. изнео прогнозу да ће рат који је управо почео (Први светски рат) Немачка изгубити, али да ће се она двадесетак година након пораза вратити и поново кренути у освајања, с тим да ће јој тада врло вероватно Италија бити савезник, онда видимо да је у питању дипломатија која је заснивала свој рад на делокорочним проценама, не на пророчанству. Ове процене су, такође, могле бити тачне или нетачно (данас знамо да су биле невероватно прецизне), али су у сваком случају деловале на одређивање политичке стратегије.

Уз многа природна тактичка одступања, нарочито у Стојадиновићево време (када је Иво Андрић био заменик министра иностраних дела), проведена је линија у југословенској спољној политици: веровало се да ће се Немачка као велика сила и као велика опасност сигурно вратити на сцену и полазило од уверења да Југославији не може бити у интересу да с њом поново ратује уколико то не мора, али да се са Немачком не сме ни правити пријатељство јер се тиме излаже опасности независност, што све значи да треба са Рајхом градити добре односе, у првом реду привредне, али и ради тога очувати традиционална блиска пријатељства са Француском и Великом Британијом. Решење овог сложеног сплета једино је било у налажењу могућности да се прође између Сциле и Харибде. Управо је у трагању за таквим решењем протицала година 1940, у којој је Немачка све више правила притисак да Југославијаприхвати да се политички веже за њу.

Друга основна саставница југословенске спољне политике била је у чувању status quo-a на основу четири париска уговора о миру из 1919. и 1920. године. Она није била „старија“ или јаче заступљена од прве наведене саставнице, него управо у њеној функцији. Уколико се status quo међународних притисака не би могао очувати, за Југославију је онда решење било, сасвим природно, покушати остварити своју неутралност. Уз спољнополитичке чињенице, процене и пожељна решења, утицало је на овакву политику и држање хрватских и словеначких водећих круова по чијим становиштима је рат са Немачком морао бити избегнут. Нагласио бих да је, дакле, унутрашњополитички чинилац натеривао на политичку неутралност, а уз њега и привредне тешкоћеи озбиљне слабости у наоружању земље. Ипак, део српских водећих кругова је у години 1940. сматрао да се у рат једноставно мора ићи.

Сложеност прилика у 1940. и истинске тешкоће да се изналазе добра решења, у нас су све донедавно потцењивани на основу идеолошких и политичких веома крутих и унапред датих тумачења. Слободније речено, онемогућавано је, у сваком случају је бар озбиљније ометано, да се овом проблематиком неко бави на прави начин пошто су ревносни и правоверни одмах тврдили да се „објективизмом“ неко или нешто жели рехабилитовати. Историчар није судија ни апелациона инстанца, ако што није ни тужилац. Његово није ни да установљује крициу ни невиност, него једино да утврди како је уистину било, што рече један паметан човек још у првој четвртини 19. века.

Мислим да оцртани оквири довољно јасно указују да је Андрић на положају посланика у Берлину морао спроводити доста деликатну политику и да је он такву политику спроводио колико је то до њега било. Уз ово је постојално нешто посебно, а веома практично, што се не сме губити из вида. Наиме, све досад познато указује да је са Андрићем повучен један „класичан“ потез добро познат у дипломатији. Његово није било да у Берлину води политику ни у оном ограниченом облику којим просечно узето располаже сваки посланик, а још мање му је било поверено да води пресудне преговоре. Он је у Берлину имао улогу „погрешног оријентира“, служио је да скреће пажње и привлачи обавештајне службе, што значи да је морао и мало знати о сасвим конкретним тренутним корацима како би уистину деловао искрено. Немци су главни рад спровели у самом Београду, са министром иностраних дела Александром Цинцар-Марковићем. Ово није могло бити пријатно за једног дипломату, нарочито Андрићевог ранга. Али, дипломата таквог угледа на таквом месту и у таквим временима јесте једино уистину погодан да изиграва лажну мету противничких занимања. Знамо да се Андрић због тога неколико пута бунио, али није исправно у томе тражити за јавност привлачну причу како би се , у ствари, злоупотребили Андрићева популарност и престиж великог писца ради стицања неке ситне личне, наравно, незаслужене, славе „великог откривача тајни“ о политичким симпатијама нобеловца.

Извор: Андреј Митровић, Култура и историја, Београд: Архипелаг, 2008.