Nedavno sam, ne po prvi put, došao u nezahvalnu poziciju, da kritikujem savremenu redakciju kapitalizma, rizikujući da mi bude prilepljena etiketa levičara, ma šta to danas značilo. Zauzeo sam sledeću poziciju. Iz pouzdanih insajderskih krugova (od pripadnika časnog konobarskog esnafa), doznao sam da u Zemunu postoji restoran, u kom porcija paste sa gamborima, za jednu osobu, košta oko sto evra, tj. nešto više od 12.000 dinara (sic!). Drugim rečima, skuvano testo sa nekoliko izvesno bajatih rakova, košta koliko sabrana dela Hermana Hesea u tvrdom povezu u bolje opremljenoj knjižari. Gde je, načelno nepostojeća ako uzmemo u obzir dolarsku protivvrednost, razlika? Razlika je u činjenici da se varenje paste sa gamborima plaćene sto evra, okončava istim onakvim činom, kakvim bi se okončalo varenje bilo koje druge hrane, verovatno mnogo manje plaćene, koja je iste energetske vrednosti i mineralnog sastava. Ulaganje tolike svote novca u sabrana dela Hermana Hesea, dovelo bi, neminovno, usled mentalnog varenja, do mnogo plodonosnijeg i usput nerazgradivog benefita, ali i do objašnjena pozicije sa koje se može razumeti i moj kritički stav prema kapitalizmu, koji, u suštini, uopšte nije usmeren protiv kapitalizma, nego protiv ludila (utoliko pre nije usmeren protiv kapitalizma, jer ne smatram da bi cenu sabranih dela Hermana Hesea trebalo smanjiti, nego preispitati psihijatrijski one koji toliki novac investiraju u pastu sa gamborima u Srbiji).

Još u veličanstvenoj uvertiri Stepskog vuka Hermana Hesea, možemo sresti Harija Halera koji jednim jedinim pogledom, prodire kroz sve mediokritetske sedimente tadašnjeg društva, stigmatizujući opšta mesta kojima se bavi akademska zajednica, osuđujući poziranje morala od strane malograđanske činovničke kaste, prezirući nacionalističke narative sa šovinističkim oreolom, koji su gurnuli ponosnu naciju kojoj je Haler pripadao u monstruoznu borbu koju nije mogla dobiti. Ovaj pogled Harija Halera pruža čitaocu utehu, u svetlu činjenice navedene na početku teksta, da je uvek bilo isto, a da autor ovih redova treba da bude zahvalan i ovakvom svetu što mu je pružio dovoljno vremenskog i novčanog kapitala, da bi se prepustio čarima pisanja nobelovca Hermana Hesea.

Zaista je začuđujuće da je Herman Hese dobio Nobelovu nagradu za književnost godine 1946, kada znamo da je od tog trenutka Nemačka podeljena između četiri sile pobednice, dok je čitava zapadna Evropa, čijeg je duha emanacija Nobelova nagrada za književnost – pod američkom tihom okupacijom. Naime, knjiga Stepski vuk se jedino zbog svog fantazmagoričnog nastojanja da raspoluti stvarnost, ne mora smatrati nužno antiameričkom, ili antiboljševičkom. Ona vapi za onom kulturom koja će izvesno nestati u Evropi, po okončanju Drugog svetskog rata, s tim što, ruku na srce, Herman Hese od svog saplemenika i kolege Knuta Hamsuna, ima drugačije viđenje rešenja za problem evropskog opstanka. Ipak, Stepski vuk, sa stanovišta današnjeg arbitra oličenog u političkoj korektnosti, ostaje do kraja politički nekorektna knjiga, koju na policama čuva samo paralelno postojeći narativ o klasicima kao jednom larpurlartizmu kojim treba da se na hermetični način bave ljudi školovani u tehnokratskom sistemu masovne produkcije fah-idiota, u kom će svako gledati svoja posla, čime ne samo da se Heseovom Vuku turpijaju zubi, nego se sprečava i formiranje eventualnog čopora.

No, vratimo se romanu. Mogli bismo ga smatrati psihološkim, da nema suviše fantastičnih elemenata. Lični utisak ostaje, mada gorak, da je pisac u nemogućnosti da se u vektorima svog vremena u jednom realističnom maniru, uhvati u koštac sa egzistencijalnim problemima epohe. Roman je izašao pred publiku 1927. godine. Radi lakšeg razumevanja korisnosti po naš trenutak, moramo sagledati ovu godinu u kontestu evropske i svetske zbilje onog vremena.

Dakle, to je godina u kojoj se dešava jedan od brojnih sukoba između republikanske levice i desnice u Austriji, koji krajem januara te godine, završava krvavim raspletom, u kom je živote izgubilo nekoliko ljudi. Zvuči proročki. Jer i jeste bilo. U julu iste godine, u Beču, dolazi do demonstracija u kojima je policija pogubila više desetina štrajkača. Nije, priznaćemo, baš politički ambijent koji prija pacifisti nalik Heseu. Sa druge strane, to je godina u kojoj je načinjen prvi transkontinentalni telefonski poziv iz Njujorka u London (blagodareći našem Pupinu), dok je u Švedskoj svetlost dana ugledao prvi Volvo, slava mu, a ako se zapitamo otkud u romanu ona scena, nalik u Terminatoru, a kod Hesea u Pablovom magičnom pozorištu, u kome se ljudi bore sa automobilima, okidač sigurno neće ležati u Volvu, već u istovremenosti Hajzenbergovog rada na kvantnoj mehanici u Kopenhagenu. Hajzenberg će kasnije raditi na nacističkom projektu kreiranja atomskog oružja, dok je njegovo znanje pomoglu Boru u radu na čuvenom Projektu Menhetn.

Možda nam je, sve ovo imajući u vidu, lakše da razumemo Hesea, koji ipak nije živeo u vreme u kom je živeo neki Hoking koji je poznatiji po svojim teološkim nego po fizičkim teorijama, nego je živeo upravo u vreme, kada se od njegovog rođenja 1877. do njegove smrti 1962. godine, dešavaju dva svetska rata, kraj pet carstava, uspon i pad nacizma i fašizma, trijumf boljševizma, razorno dejstvo atomskih bombi, a video je i začetke amerikanizacije koju danas zovemo globalizacijom sa svim što ona nosi. U drugoj godini svog života bio je savremenik Berlinskog kongresa, u pretposlednjoj čovekovog leta u svemir.

Kada znamo sve ovo, možemo biti uvereni u to koliko je Hese bio ponosan na sebe što je većinu svega ovoga predvideo, kao pisac, još 1927. godine, ali isto tako, možemo samo pretpostavljati, koliko je sve to teško podnosio, imajući u vidu samoironiju, za koju tvrde da je nužna mera civilizovanosti.

Dakle, Hari Haler je Stepski vuk. On je po prirodi pacifista, koji prezire malograđanštinu. Na prijatnoj večeri, kod svog prijatelja, profesora upućenog u hinduističku mitologiju, on ne samo da biva napadnut zbog svog stava koji se kosi sa idejama revizionističkih glasova Vajmarske republike, nego biva povređen likovnom predstavom Getea, prostačkom i vulgarnom, koga sam ja svojim očima video oslikanog u stilu Endija Vorhola. Čitaoci već znaju kako je sve to Haler video.

Stepski vuk izvesno oseća prezir prema amerikanizaciji, prema džezu, prema lakim ljubavima i tako dalje. On veruje da pripada nekom drugom svetu, u kom kao u kuli od slonovače, sreće svoje interpretacije Mocarta, Getea i Dostojevskog. Ipak, on neminovno, kao u svakoj savremenoj ili bezvremenoj priči, biva suočen sa devojkom u koju se zaljubljuje. U šta ga ona upućuje? U to da svako oseća takvu vrstu alijenacije, da je zalutalost u stepi sasvim prirodna, dok usamljenost, nužno stvara u nama vukove. Eskapizam je, što reče jedan od retkih srpskih intelekutalaca današnjice, svima potreban. Iako, naizgled, potpuno u skladu sa slikom raskalašnih žena koje orgijaju u pseudodionizijskim proslavama međuratne Evrope, na kokainu i opijumu, ženu – Herminu, koju Haler voli – vidimo kao ženu odanu svecima. Šta je Hese ovde želeo da kaže? Da je ona pobožna? Ne. Samo da u sebi nosi duboki i neizbrisivi refleks tradicije koji su jedva prikrili džez muzika i raspusne zabave, i da ona po komandi svog detinjstva, vaspitanja, ali i praljudske intuicije, svesti i razuma, veruje u sve svece u koje je kao devojče verovala, i da vera (Hese sasvim uvereno, ničeovski i hegelovski u duhu svoje kulture tu potpuno razbija staklenu menažeriju Stivena Hokinga, Deride i Fukoa koja se još nije ni pojavila), dakle, vera, u alternativnu egzistenciju, jedina pruža smisao sadašnjosti. Ako ovu izjavu subverzivne i ujedno tradicionalne pobožnosti Herminine, spojimo sa kasnijim replikama u romanu, u kojima Hese, ustima Halerovog prijatelja Gustava saopštava kako bi idealno spasenje za ovaj svet bio potop, vidimo jasno, kuda se kreće Heseovo klatno (spram Fukoovog). Drugim rečima, već tada, pre oko 90 godina, Herman Hese je pružio jedinu racionalnu (koliko god pojam racionalnog posle 1815. bio klizav) kritiku sveta u kome i danas živimo, a koji globalno uzevši egzistira u kolektivnom sadejstvu mnogih posebnih ludila.

Ono što je možda najkorisnije, sa današnjeg stanovišta neprikosnovenosti individualizma gledano, jeste Heseovo sagledavanje čoveka, u kontekstu podvojenosti ljudskog bića na deo koji možemo osloviti čovečnim, i deo koji možemo nazvati stepskim vukom. Ipak, i tu, mnogo pre nego što će se značaj toga osetiti, Hese u delu koji naziva Raspravom o Stepskom vuku, razbija jednu od omiljenih floskula globalizacije i modernizatorsko-progresivističkih snaga, o manihejskoj podeli na crno i belo. Zapravo, Hese lepo objašnjava da su to samo polovi u čoveku, koje mi prepoznajemo kao elemente ljudskosti, i kao naznake onoga što bismo nazvali stepskim vukom, dok se između te dve krajnosti nalazi čitav splet nijansi koje mogu poprpimiti niz oblika, kojima opet možemo dati neke totemističke konture. Preovladaće samo ona krajnost, koju svojim životnim postupcima hranimo (kao u staroj azijskoj poučnoj priči), ali i u tom smislu, Hese, nalik pravom Evropljaninu, u najplemenitijoj dimenziji tog pojma koju su svedočila imena poput Voltera, Šekspira ili Homera, svodi sve na ličnu odgovornost, što se vidi u Pablovom pozorištu za ludake, u završnici romana.

Time bismo mogli zaključiti priču o Stepskom vuku govoreći da se radi o jednom politički nekorektnom romanu, sa stanovišta 21. veka, utoliko što ubija individualnost, i bavi se ličnošću, u najkompleksnijoj ideji o egzistenciji u današnjem svetu, koji se u glavnim pravcima svog kretanja, do danas, malo promenio od trenutka kada je roman objavljen, 1927. godine. Hesea mnogi čitaju, danas. Pitam se, iskreno, šta su kog đavola pročitali. Završio je čak i u himni jedne generacije, koju je spevao, skoro, dr Nele Karajlić, a koja se i dalje koprca uverena u svoju supremaciju pukom deklamacijom citata koje ne razume. I to bismo mogli razumeti zahvaljujući Heseu. Kaže on, u Stepskom vuku: Naš kulturni svet je groblje na kojem su Isus Hrist i Sokrat, Mocart i Hajdn, Dante i Gete samo izbledela imena na zarđalim metalnim pločama, oko kojih, zbunjeni i licemerni, stoje ožalošćeni, koji bi sve dali da još mogu da veruju u metalne ploče koje su im nekada bile svete, koji bi sve dali da mogu da izgovore makar jednu jedinu iskrenu, ozbiljnu reč tuge i očajanja nad ovim propalim svetom i kojima nije ostalo ništa drugo sem da, zbunjeno se kezeći, stoje oko jednog groba.

Za kraj, želeo bih da napomenem još jednu činjenicu, koja mi je skrenula pažnju. Stepski vuk, Hari Haler, je pripadnik jedne stare i ponosne nacije, jedne stare Evrope. Koordinate njegove nacionalne i civilizacijske pripadnosti su Mocart i Gete. Ipak, on je imao da gleda sunovrat te nacije i te civilizacije, njeno posustajanje i kapitulaciju, pred opasnošću koja je nadirala sa zapada, od preko okeana. U tom smislu, korisno je pomenuti da Hermina i Hari Haler, čeznu za domom. Ovo može biti lekovito po nas, Srbe. Setimo se na koji način za domom čeznu Isakoviči iz Miloševih Seoba. Ovo je samo dobronamerna opaska, i eventualno korisna paralela. Ništa više.

Ceterum censeo, Plaut jeste bio komediograf, ali onaj Hobs uopšte nije bio u pravu kada je govorio da je čovek čoveku vuk. Čovek je čoveku blagoslov. To je jedina istina.

Tiosav Purić
Izvršni direktor Centra za međunarodne odnose i kulturnu saradnju