Добрица Ћосић, који се од стране утицајних медија сматра оцем савременог српског национализма, управо оног које никада није надишло гломазне букагије титоизма, посветио је читаву једну књигу Косову. Исто важи и за Војислава Коштуницу. Никола Пашић је својевремено писао књиге о чеоном проблему ондашње српске националне егзистенције, сагледавајући однос Срба и Хрвата као кичму будуће Југославије. Стојан Новаковић је писао о Македонцима. Међутим, док се у случају Југославије, можемо сложити да разлагање друштвених перспектива може бити у оквирима интелектуалних акробација, питање Косова остаје неминовно демократско питање онолико колико се Југославија и демократија искључују.Другим речима, забрињавајуће је што се чекало до доласка пред свршени чин, уз два битна и неколико мање битних изузетака, те неколико урбаних легенди, да се Косово систематски сагледа, у контексту реалполитичких перспектива. За такав чин, постоји оправдање.

Наиме, боравак у југословенским оквирима, нарочито док је постојао југословенски парламентаризам као споменик софизму дрвеног шпорета, питање Косова опстајало је као питање политичког жонглераја превејаних српских државника, какав је био Пашић. У демократском сурогату, Албанци окупљени око Џемијета су били монета за поткусуривање, насупрот прејугословенском стању српске државе када је будно око српских протообавештајаца током комитских акција пратило развој албанских политичких тенденција. Међутим, проблем конфротације са Хрватима у потпуности је, у смислу реалполитике, засенио оно што ће постати временом Косовски проблем.

Енглеским цинизмом речено, срећа је наша што нам у аманет од наших црвених предака није остала негдашња Стара Србија, у којој би се српски фактор данас имао борити са македонистичким плагирањем антике и албанским распламсаним национализмом. Косово ипак остаје у запећку геостратешких интереса Србије. Геополитички гледано, српски излаз на море одлуком Аустро-Угарске и Велике Британије од Првог балканског рата није средњевековно упориште Немањића и Балшића у северној Албанији. Интереси српског национа морали би бити усмерени пре свега ка Црној Гори, тачније ка Бару и Херцег Новом – једном због инфраструктурне основе, а другом због тога што се, само кроз српска села крећући се, може доћи до оног дела Приморја, на ком се сви веслачи за нејаким пловилима изјашњавају као Срби.

Стога, логички гледано, Србија свој геостратешки интерес на Косову нема, за разлику од финансијера пројекта Републике Косово*, који очигледно имају ону врсту технологије што гази Моравско-вардарску долину једним притиском на дугме и позиционира шаховске фигуре према најближој граници источног блока, ма био он хантингтоновски на Босфору, или бжежинсковски на Криму.

Економски интереси Србије на Косову би могли бити експлоатисани, у мери наше способности. Без позиционирања Србије као носача авиона неке од великих сила света, Србија не може стећи адекватне технологије за сличне подухвате. Биолошка маса, која уистину варира у смислу дугог историјског кретања и није коначна, не говори, на жалост, у прилог наших економских интереса, осим у случају да Албанци доживе метаноју, и положе колективну заклетву на преамбули Устава Србије, која ни Уставни суд Републике Србије не обавезује, очигледно, ни на шта. И тада, највећи домет би био да Трепчу диктатом тријаде Вашингтон-Брисел-Берлин (ММФ-НАТО-ЕУ) приватизујемо за бедне новце, не као албанско, него као српско власништво, које бисмо претходно морали да посрчемо из чорбе друштвене својине кидричевско-мусолинијевског антикорпоративног самоуправљања.

Политички, Косово већ деценијама, од Брионског пленума, а на случају Џемијета видесмо и од раније, представља одлични полигон страначке манипулације. ЖАР (живео Александар Ранковић) графити, годинама су терали страх у кости Албанцима. Тиме су Срби пре самима себи стављали петарде у цокуле, уместо што су терали Албанце на повлачење. Број Албанаца на Косову, током Титове Југославије, расте, зарад било личне екстраваганције последњег Хабзбурга на стипендији САД, било зарад вере у тобожњу равноправност историјски неједнаких народа. Уз сва права која су им дата, Албанци су, што је својствено свим балканским народима, а нарочито у току националног формирања, инсистирали, не на ономе што називамо социјалним корпусом права, него су инсистирали на политичким правима. Другим речима, они су неминовно тражили право на политичку самосвест, чија је крајња инстанца државни суверенитет, што им је делимично подарио устав из 1974. На крају, користећи се невештом политиком српског дела југословенског руководства, падом Берлинског зида и потпуним тријумфом Америке, која је све (искључиво социјалистичке) федерације рушила мантром о људским правима, Албанци су добили државу. Какву такву, државу, која подразумева власт, која се врши ефективно над извесним бројем становника, на извесној територији.

Бласфемично или не, ово јесте реалност. Потребно је да се деси прелом енормних размера, политичка катаклизма, да би се у нашу корист, стање на Косову променило у периоду од наредних педесет година. Дугорочно гледано, стање може бити промењено у нашу корист, али се онда ствари морају дугорочно сагледати сада, и морају се посматрати:

  1. у оквирима нашег корпуса знања o Албанцима;
  2. у оквирима балканског контекста будуће политике;
  3. у оквирима значаја Косовског мита за српски народ.

Наше знање о Албанцима је мало. Есад-паша, Абдул беј Фрашери, Биб Дода и краљ Зогу стоје у магли наших историјских знања, док реално и систематизовано знање о Албанцима не постоји. Легитимно је поставити питање о томе колико људи који нису рођени на Косову и Метохији, а који раде за српске обавештајне службе или тинк-тенк групе ако их уопште узглобљене у системе државе имамо, говоре албански језик. Другим речима, ми немамо теоријска знања, из којих проистиче оперативно знање, о Албанцима, који су наши суседи. Поред језичке баријере, постоји и традиционална индолентност према потреби о познавању оних људи који стоје уз наше границе. То може произићи из чињенице да смо ми народ који је несразмерно свом хоризонталном простирању, али сразмерно свом утицају на историју света, сматрао да је супериоран у односу на друге народе у окружењу. Следствено, наше братимљење са Грцима чији је симболички значај за Европу велики, и са Румунима, који су несразмерно бројнији од осталих балканских народа, указује на нашу потребу за парирањем онима који су већи од нас (да не говоримо о самосвести о нашем значају на великој шаховској табли, на којој су играчи имаоци нуклеарних глава). Нажалост, наши духовни капацитети, садржаји народне политичке воље и економска подјармљеност појединаца у оквиру нашег друштва, више нису на оном нивоу који би такво понашање чинио оправданим.

Контекст балканског позиционирања зависи од фактора који такође предуго занемарујемо. Бугарска је земља чија осовина са Тираном, може играти пресудну улогу по решавање Албанског питања. У Пчињском округу, у Трговишту, налази се уско грло Србије, које је иронијом историје, повезује са нестабилном Македонијом коју ће албански фактор уз добро позиционирање Београда вратити у наручје Србији, и даље преко Македоније са једином земљом на Полуострву која је искрени пријатељ Србије – са Грчком. Трговиште је место где се сударају интереси, са једне стране, Албанаца, а са друге, Бугара, који су, да подсетимо, озбиљна земља која је постигла да на својој територији фактички укине националне мањине, и од њих начини реликте прошлости, којима се као фолклором може дичити у свом кругу политички коректних пријатеља у Унији. Прва озбиљна анализа настанка Албанске нације, је она коју је дала Теодора Толева, бугарска историчарка. Поред по нас корисних знања, мора се имати у виду да је Толева у својој монографији изнела не мали број политичких ставова, који се сливају у идеју да Македонија и делови Србије и даље по праву историје, припадају Бугарској. Бугарска је као и Албанија, била ревносни вршилац, у историји, политичке воље противника српског народа. Наша немоћ (испоставило се) да капитализујемо чињеницу да смо се у великим светским сукобима налазили на „правој“ страни са једне стране, и са друге наша немоћ да апелујемо на демократску вољу народа Бугарске и Албаније који већином нису за конфротацију са Србима (за разлику од неких других наших суседа), скупа чине по нас опасне околности, које би морале да доведу до озбиљног промишљања начина на који би се будући конфликти, не само решили, него и по њиховом решавању, капитализовали.

Треће, али најбитније, јесте стање Косовског мита у најшире гледано, свести српског народа. Косовски мит, у који је похрањен наш завет који нас чини заједницом са нашим прецима и који је кичма историјске вертикале, јесте суштинско питање нашег косовског опредељења. Не треба многобројне патриоте, данас, да брине чињеница да је наша држава немоћна, објективно гледано, да поврати своје позиције на Косову и Метохији. Треба да нас брине да смо несвесни архетипа Милоша Обилића, који је у нашој култури овековечио Његош, на трагу вишевековне епике, и који нас је чинио интегралним делом Европе која је рушила обесне краљеве, нудила слободу робовима и приносила светлост мраку. Наше данашње патриоте су склоније, почевши од Веберу приученом председника, да размишљају попут Мурата и Бајазита, него попут Лазара и Милоша. Опредељење за Косовски мит чини народ будним, јер Милошев нож слободе, тј. његов подвиг, представља потентно наслеђе, спрам ког је решивије и питање демократије. За Косово се много мање крварило у Балканским ратовима, него за Македонију које смо се одрекли на први миг аустромарксиста окупљеним у босанским забитима током одвијања највећег геноцида над српским народом у историји његовог постојања. Али Косово јесте битно и света српска земља, јер је на њој скончао Лазар опредељујући се за доследну одбрану вере и огњишта, остављајући нам у аманет свест о значају подједнако личног и колективног политичког субјективитета, који нам не могу одузети ни домаће кабадахије нити страни колонизатори. Напослетку, треба имати на уму да у тренутку Ђотовог рада под Апенинима, на захтев Стефана Дечанског мајстор Вито из Котора гради Високе Дечане, који су данас камен спотицања свима који би да од Косова учине реализовану земљу гурајући је у UNESCO. Ето како један пре седам векова умрли мајстор данас саплиће највећу војнополитичку машинерију у историји цивилизације. Његови уметнички досези залог су наше будућности, какав и ми данас морамо чинити спрам сопствене будућности. И што је уметнику-појединцу надахнуће муза, то је народу мит или завет, који чини окосницу суштинског постојања народа кроз историју.

Најзад, не треба имати потпуно песимистички став по питању Косова. Косовски мит је прва и последња станица на путу нашег зрелог историјског развоја. Сетимо се када је Дис писао Наше дане, предвиђајући баш наше дане. Сетимо се како је Нушић писао о српском друштву, чији је део овај Цинцар био по опредељењу, а не према рођењу. Снажна харизма суштине српске нације оличена у Косовком миту, навела је овог асимилованог Србина да поред велике заоставштине оличене у генијалној драмској сатири, подари својој отаџбини и сина. Сетимо се Домановићевог Вође. Читав низ таквих предводника није спречио српски народ да вољом историје, тј. историјске повезнице оличене у Косовском миту, снагом личног обилићевског подвига, постане народ који је златним словима уписан у историју света. Напослетку, није ли Ракић певао да нас је понела западњачка река? Ипак, и ти, напојени водом из западних река, Срби, који су превише налик Доситеју, Скерлићу и Туцовићу, нашли су у себи снаге, да се у одсудном часу сврстају на праву страну, не у односу на противнике, већ у односу на своје претке.

Једина опасност која стоји пред српским народом, која је иновација нове империје, јесте перверзна опсена. Српски интелектуалци, црквени великодостојници и малобројни политички лидери, морају јасно указати на тренутак преласка црвене линије који ће неминовно уследити. Можда ће баш оно јутро, током ког Сунце буде затекло међу Србима прву генерацију која се одрекла Косова, бити то јутро у ком ће се поново чути куцање обилићевског срца. Можда ће баш тада уследити тренутак подвига. Битно је да само после подвига, не заборавимо и на памет оних који су знали да говоре и језиком моћника. Битно је да не заборавимо и да је Доситеј певамо Востани, Сербие, и да не заборавимо да након наредног устанка, Србија никада више не сме падне. О томе се мора размишљати сада.

 

 

 

Тиосав Пурић Извршни директор Центра за међународне односе и културну сарадњу