*текст се односи на научни рад Иване Кроње који је објављен на енглеском језику у Ethnologia Balcanica, Journal for Southeast European Anthropology, No. 10, 2006., под насловом: „New Urban Trends in Serbia, 1990-2004: From Urban Life to Popular Culture and Vice Versa”, а потом била објављена на српском 2008. године; научни рад је на располагању читалачкој публици на интернету

Анегдота се памти. Када је својевремено Вук водио своју борбу за српски језик, који је реформаторски понарођивао, у својој борби је наилазио на отпор „елитиста“ тј. оног дела интелигенције и цркве која никако, из бројних разлога, није желела да пристане на упрошћавање и „вулгаризовање“ језика. Једном од њих, Вук је као врсни полемичар, рекао да би био „ован“ да он није „увезао“ Ј из латинице. Реформа је о(п)стала. Очигледно се може исто рећи и за овнове (и овце).

Тако је то текло у 19. веку.

Многи ће се сложити да је Југославија била земља високе културе, самом чињеницом да је била социјалистичка, и чињеницом да по природи своје доктрине социјалистички системи субвенционишу високу културу (опште место које ће простити ова ненаучна и крајње полемичка анализа). Међутим, десило се кобно „балканизовање“ Југославије, и она се распала, а корисни кривци су постали „Срби“. „Срби“ су уједно искоришћени да би се „балканизам“ (genius loci који се надвијао над за евроатлантске интеграције спремним Балканом) „србизовао“. У срцу срца балканске таме, налазио се лик председника СРЈ, Слободана Милошевића, чије име убрзо надраста његове реалне  политичке импликације, и постаје метафора једног система у ширем, глобалном контексту. Рече наш социолог и новинар, Слободан Рељић, да никада не смемо заборавити да су прва два светска центра која су се побунила против „краја историје“, „новог светског поретка“, те „тријумфа либерализма“ били: Пекинг и Београд. Дичну храброст западног естаблишмента видели смо и на примеру бомбардовања С(к)Р(аћене) Југославије, и на примеру третмана кинеске амбасаде у Југославији, током бомбардовања, а анти-икону Слободана Милошевића, као синоним за један народ, један дискурс и један империјалистички и неоколонијалистички метод не можемо (или не желимо), нажалост, још увек заборавити.

Тerminus post/ante quem у односу на који се мери количина присуства „турбо-фолка“ у Србији, мора бити, из претходно реченог следи, а у „научном раду“ који је предмет ове анализе се очитава – Милошевићева владавина. Бар тако сугерише филмска критичарка Ивана Кроња. Почетни и мањи део рада на који је овај текст осврт, односи се на нешто што је она сматрала критиком турбо-фолка, и то под насловом: „Силиконска долина” и ноћни живот Београда: Поткултура унутар „мејнстрима”.

За време Милошевићеве владавине, крајем касних деведесетих, ауторка наводи да се оснивају две ТВ станице: ТВ Пинк и ТВ Палма, које су основане 1994. и 1991. године (чиме се природно везују, у односу на хронолошку одредницу теме, за утицај „диктаторског Милошевићевог режима“), које су биле епицентри из којих се „турбо-фолк“, стиче се утисак, шири (наводи и мањи значај „других ТВ станица“). Ипак, ауторка превиђа, или је гадљива на детаљнији „истраживачки“ рад спрам спектра знања којим располаже сваки „мизогено-патријархални“ фан, нпр. Светлане Ражнатовић Цеце, да је ова „краљица турбо-фолка“ чији портрети красе словеначке митлеуропске алпске крајпуташке пашњаке на колосалним билбордима још 2017. године, активна од 1988. Група која је „зачетник“ турбо-фолка у Србији, Јужни ветар, прву песму снима и објављује 1980. године. Дакле, везивање за Милошевићев период је у позитивистичком смислу – нетачно. Не само у том смислу, већ и феноменолошки (расположиво на https://www.academia.edu/1908218/Turbofolk_-_na%C5%A1_a_svetski, у анализи Зорана Ћирјаковића који нуди детаљну елаборацију феномена турбо-фолка) ова врста музике од наркокориде у Мексику, преко алжирске раи музике, до индијског боливуда и бангре, цвета у то време, које се иронијом историје поклопило са политичким тријумфом и зенитом моћи Слободана Милошевића. Но, оријенталистички дискурс који је склон да генерализује и есенцијализује, а ретко разуме, настоји, видели смо и на овом примеру аутооријентализма чега ће елаборација тек уследити, да уоквирава на начин који је у складу са западним мејнстримом, чему све мора да буде уподобљено и саображено, па и историјске чињенице чију је природу лако установити. Тако оријенталистички дискурс који је у овом раду дефинисао турбо-фолк, не само као поткултуру, него и као „Пинк-културу“, псеудоисторичном аналогијом aуторка даље везује за Милошевића који је био представник „контаминираних Срба“ – дакле тиме је оријенталистички дискурс доживео савршену еманацију у овом убогом софизму.

Даље, ауторка на почетку текста нуди топографију главних места у Београду, у/на којима се практикује конзумација „турбо-фолк поткултуре“. Главна одредница јесте „Силиконска долина“ тј. Улица Страхињића Бана (гледе жаргона у научном раду!), као главно место поред клубова и сплавова које поименице наводи (заправо једини сплав који наводи јесте Blaywatch, и то га наводи нетачно: пише Blay-Watch, а подсећамо да се ради о научном раду који треба да стреми каквој-таквој егзактности). Ауторка не греши када наводи да је „Силиконска долина“ добила свој пежоративни назив по силиконским имплантатима, нити се устеже да се у фусноти огради на следећи, политички коректан начин: „Наравно, термин ,,Силиконска долина’’ изворно означава центар индустрије компјутерске високе технологије у САД, али у овом контексту је мизогино, иронично употребљен како би алудирао на наводно ниску интелигенцију девојака, које наводно немају ,,мозак” већ само ,,груди’’ (као и све ,,глупе плавуше”)“. Политичка коректност према институцији која ју је упослила да у светлу антрополошких студија расветли феномене Југоистичне Европе није изостала, иако јесте изостао антрополошки приступ. Очекивало би се да у својству менталитета, којим се наш народ одликује у светлу пет сукоба са светским империјама током двадесетог века (са Османским царством 1912, Аустро-Угарском и Немачком 1914-1918, Трећим Рајхом 1914-1945, СССР-ом и Стаљиновим ИБом 1948. и НАТО пактом 1992-1995/1999), ауторка расветли управо импликацију да је можда (наивно сугеришем алтернативу) „Силиконска долина“ начин да се иронизује једна компаративна (и апсолутна) предност светске силе која је над тим убогим „турбофолкерима“ спровела не само мучко и нелегално бомбардовање, него и силовање међународног права (које, мада, јесте било „легитимно“, што можда треба да потврди, наизглед, и овај рад). И напослетку, које је утемељење за претпоставку било какве интелигенције поменутих девојака, које су постале именитељке злогласне „Силиконске долине“, и да ли се исто може рећи и за „груди“ „плавуше“ Мерилин Монро која је у филму How to Marry a Millionaire научила девојке техникама чија је природа садржана у наслову њеног „уметничког“ дела из 1953. године? Ипак је уважена ауторка носилац престижног епитета филмског критичара. Можда је наведени пример лепе плавуше из Кенедијевих сугестивних снова заправо другачији од примера девојака које у „турбо-фолку“ по речима ауторке: „саживљене (су) са сопственом улогом сексуалног објекта (и ту су) дошле у нади да ће ,,уловити” неког мушкарца“. Оно јесте да ексклузивитет ловљења Кенедија није изгледан на брдовитом и геноцидном Балкану.

У раду ауторка сугерише постојање „идеолошке поруке“ које су биле „одашиљане популацији путем стила, текстова песама и ставова и реторике турбо-фолк певача и телевизијских водитељки и водитеља“. За разумевање тих „идеолошких порука“ у раду, читаоци ће морати да сачекају наредни пасус, који гласи: „Култ и култура уличног криминала и паравојна ратничка култура, промоција ,,национал-патриотизма” у оквиру локалне медијске пропаганде, и турбо-фолк и денс музика и стил, као ,,порно-поп” музика, који су обликовали еротску имагинацију и разумевање родних улога током деведесетих, одржала се у забрињавајућој мери и након 2000-те године“. „Чињеницом“ да постоје „након“ 2000-те године, ауторка још једном неуморно доказује да је ово време везано за „деведесете“. Даље, у те „деведесете“ она смешта „национал-патриотизам“ (је л’ само мени одзвања „национал-социјализам“ – лиризам је чудо!), те „криминал и паравојну ратничку културу“ којом треба да објасни природу војног ангажмана српског народа током девесетих. „Денс музика“ служи да „вестернизује“ „турбо-фолк“ како би ионако збуњеном читаоцу било јасније шта је заправо „турбо-фолк“, а онда се настоји да се читава слика скандализује оценом да је ова музика у суштини „порно-поп“, као да већ саблажњеном читаоцу није била доста једна Моника Левински у осињем гнезду цивилизованог света, него се ево помаља још један баук да узнемирава научничку просвећену одмереност учењака обучених у сиве униформе и обувених у оксфордице који похађају Хогвортс (sic!). „Еротска имагинација“ и „разумевање родних улога током деведесетих“ су ништа друго до баљезгарије које треба да подупру већ створену слику о ратним силоватељима којом се Срби и „Срби“ уоквирују. Напослетку, или на почетку, стоје одреднице „култ“ и „култура“, једна до друге, као да конфузија није довољна, па сада искусним антрополозима треба још и забуна око тога да ли су Срби заправо на трибалистичком нивоу друштвеног развоја…

Али, „научнички“ галоп ауторке не престаје:

Промискуитетно понашање, тако типично за многе тинејџерске културе, овде се схвата као нека врста ,,куповине’’ и ,,продаје” – оно није облик личне слободе и експериментисања (можда само облик ослобођености од сваког сексуалног и другог морала), већ је облик одржања емотивне сигурности у суровим и скученим друштвеним околностима. Границе између обичног забављања или излажења и мање или више отворене проституције су избрисане, барем у начину на који учесници ове поткултуре доживљавају сопствене релације. Ова брутална, и за практичне циљеве склапања веза између младића и девојака непотребна, комбинација ригидног патријархалног подређивања жена и пост-модерног хедонизма лишеног икаквих моралних одговорности и скрупула чини се да погодује друштву које има нестабилну економију и одсуство јасно дефинисаних узорних модела понашања за младу генерацију“. Из овог цитата бисмо најпре могли рећи да је заправо ауторка имала интенцију да опише сексуалну револуцију која се десила 1960их и 1970их година… Ипак, ту је кључна одредница која гласи „овде“, јер се „овде“ „схвата“ тако како се схвата, и нигде више, је ли тако. Најзад, „овде“ где је о слободи писао од Хага за геноцид оптужени Његош, а експериментисање се окончало фаталним избором Милошевића за председника, и не може бити ослобођења на личном нивоу, до оног које подразумева рушење свих стега „сексуалног и другог морала“. Ту је још једна дијагноза: „емотивна несигурност“. Бојим се лекарског третмана… Узгред, ту је и без научне снабдевености оцена о природи колизије „патријархалног“ и „модерног“, са јасним нагласком да је „патријархално“ према жени неправедно – што није политички коректно – и све је то уоквирено „тужном“ посткомунистичком истином, којом се дијагностификује одређујућа бољка српског друштва, а та бољка се пројављује кроз „нестабилну економију и одсуство јасно дефинисаних узорних модела понашања за младу генерацију“.

Па наставља ауторка:

Да ли овакав узорни модел мушко-женских односа, пласиран од стране медија, који се своди на симболичку или чак буквалну проституцију служи томе да у пост-милошевићевској Србији одржи социјални мир, дајући оправдање промискуитету као начину живота, будући да мушкарци немају довољно новца да заснују породице? Чини се да је наша омладина сувише буквално схватила противречне симболичне поруке у духу: национализам + патријархат + мизогинија + гламур + потрошња, којих су пуни забавни програми на нашим телевизијама, таблоидна и друга штампа и остали медији“. Ако је „Силиконска долина“ место где се у конзумацији „турбо-фолка“ купује социјални мир, који одржавају и медији, требало би неко да ауторки достави ценовник београдских сплавова или клубова. Све и да је намера на коју је желела да укаже јасна, начин на који је покушала да изведе је са методолошког становишта чиста брљотина. Поставља се и питање зашто су само мушкарци ти који заснивају породице? Ако је госпођа чула за институцију патријархалне културе у Срба, чула је вероватно и за институцију мираза, коју практикује и енглеска (немачка) краљевска кућа… Најзад, ако је успела да упрегне у „турбо-фолк“, који је скоро потпуно чист од политичких порука, што му је суштински једна од главних супротности спрам рокенрола и његових следбеника који су се у разним музичким дериватима јављали током југословенске ере, дакле, ако је у такав жанр успела да упрегне „национализам, патријархат, мизогинију, гламур, потрошњу“ све скупа, онда слободно можемо да читамо  малициозност. Прво, „турбо-фолк“ је анационалан, што доказује његова слушаност у свим земљама постратног простора бивше Југославије, и јесте представљао врсту ескапизма истовремено за све ратне ветеране, као и за све друге потлачене људе, управо јер их је дистанцирао од реалности оптерећене националним колизијама које су умногоме подстакнуте од стране оних тинк-тенкова за које је научни рад писала ауторка. Друго, „турбо-фолку“ приписати патријархалност јесте могуће, уколико је могуће исто учинити и са Ким Кардашијан. Треће: што се тиче „мизогиније“, она извесно постоји, у мери у којој постоји у било ком другом уметничком правцу од трентука када су се жене почеле равноправно појављивати као „произвођачи“ уметности или сурогата уметности – као равноправне са мушкарцима у квантитативном смислу. Такође, држим до тога да је оцена слушатељки турбо-фолка као „проститутки“ и „промискуитету склоних“ – мизогено! Четврто, ако „турбо-фолку“ припишемо „гламур“ озбиљно страхујем за спектар атрибута који ће нам преостати да га прикачимо церемонији доделе Оскара. Пето, у погледу „потрошње“, можемо говорити у два аспекта. Ако се алудира на потребу за одласком у угоститељске објекте, напоменути би ваљало да је прва кафана на Дорћолу основана у 16. веку, благодарећи Турцима Османлијама, а ако се алудира на масовну куповину, онда бисмо морали да ставимо прст на чело и запитамо се када су Срби масовно кренули у Трст по плоче и џинс. Једино што остаје „турбо-фолку“ јесте да је постао и остао, сплетом низа оклоности, музика „понижених и увређених“ што рече један Рус (Ф.М. Достојевски), који би методологијом ауторке могао бити оцењен као коцкар и пробисвет (као и сваки Рус, sic!).

Све у свему, из горе цитираних сегмената које сам настојао да анализирам у контексту стварне природе ове критике, која није ни уметничка, ни поетска, ни (етно)музиколошка, већ суштински политичка, даље оријенталистичка, даље балканистичка, даље србистичка, а напослетку аутоколонијална и ауторасистичка, видели смо, ако ништа, да је један од разлога суверене владавине турбо-фолка и тај што му се критички приступа са оваквог становишта, које је ако ништа, оно глупо, а дакако и опасно када се уоквири одговарајућим контекстом и стави у иманентни му дискурс. Оваква критика има ону природу која се тешко искорењује, па тако и данас чујемо готово једнаке критике, иако данас полако јењавају науштрб „критике“ „ријалитија“, који нам, ипак, долази из супротног смера цивилизације од смера оне цивилизације која нам је подарила „турбо-фолк“, па је критика још тиша и конфузнија. Стереотипи о турбо-фолку ипак опстају. Утолико сам као неко ко је рођен у години када је основан један крај горепоменуте „милошевићевске медијске осовине зла“ осећао и личну увређеност поводом оваквог уоквиравања, које је између осталог терминолошки непрецизно. Сама ауторка неколико пута изоставља префикс „турбо“ и пише „фолк“. Она не зна на који су начин стихови Јове Јовановића Змаја инкорпорирани у мноштво оних песама које су деценијама оцењиване као „кич“ (баш у оном времену у ком су неки од најбољих писаца наше модерне књижевности оцењивани као „фашисти“). Она вероватно не зна да је један од највећих хитова „краља народне музике“ Шабана Шаулића заправо препевана песма коју је написао наш чувени модерниста Раде Драниац и који је певао „ако ме двадесет милиона ове земље не упамти по песми, упамтиће ме по скандалу“ (уосталом, овај извођач народне музике је више својих мелодија „позајмио“ од извођача алжирске раи музике, која се неретко изводи на француском). Ето теме за размишљање у погледу турбо-фолка. Раде Драинац беше добар и Паризу, и Андрићу, а на крају и Шабану. Ауторка узгред речено, изгледа, не разликује ни аполонијски од дионизијског карактера уметности, али то би било већ превише. Аполон и Дионис су, уосталом, стари „балканци“, старији и од „турбо-фолка“.

Ауторкин рад се састоји из дела који се тиче критике „турбо-фолка“ и потоње филмске критике, и у ту експертизу нећу улазити, али сама чињеница да се ауторка до ове мере са осећајем суверености ухватила у коштац са феноменом какав је „турбо-фолк“, указује на одсуство професионалности, на одсуство доследности и на одсуство знања, чим се оваквим феноменом бави као увертиром за оно што јој је заправо струка. То јој све није сметало да као политичка и људска бића депласира читаву једну популацију, која својом конзумацијом (сугерише ауторка) „турбо-фолка“ представља потврду свих стереотипа којима су нас деведесетих бомбардовали, и који су до дана данашњег идеолошки оквир за читав низ понижења и саботажа.

Овде је изостављен један, суштински и материјално опасан део текста, који је дело ове неспретне ауторке. Ево како она позиционира „Силиконску долину“. „Где се све практикује поткултура ,,Силиконске долине”? Она се од 2000-те јавља најпре у низу кафића у улици Страхињића Бана, у старом делу града са богатим културно-историјским наслеђем“. Замислимо, на тренутак, хипотетички, једног нпр. херитолога, који чита овај часопис посвећен антропологији. Замислимо га затим, како савесно вршећи своје дужности, добије задужења при, нпр, UNESCO организацији. Замислимо, напослетку, да том херитологу буде препуштено агитовање за приступ „Косова“ тој заједници. Да ли ће он, који је у једном тренутку читао о начину на који се Срби односе према свом културно-историјском наслеђу на начин на који је презентовано у овој краткој и ефикасној фрази коју је ауторка упутила читаоцу, имати било какве дилеме, по питању тога коме треба бити препуштено то непроцењиво културно благо: племенитим жртвама или дивљим Србима, ратним профитерима и кољачима који уз своју варварску музику проводе ноћи и дане, неспособни да артикулишу политику ван стега мрачне балканске историје? Ово је само једна претпоставка могућих импликација које могу произвести квазинаучни радови, који пледирају на сцијентифизам, а суштински садрже више митоманије и перфидне замене теза од оних које нуде фашизам, верски фундаментализам и Кју Клукс Клан заједно, а који се скраћено називају „политичка коректност“.

Глупост је, изгледа, заиста бесконачнија од свемира.

Тиосав Пурић, извршни директор Центра за међународне односе и културну сарадњу