Већ је опште место међу теоретичарима књижевности да у свакој великој култури постоје опредељујући дуализми, парови писаца и стваралаца, и ови теоретичари се слажу да одређење према њима, њихових савременика и потоњих нараштаја, указује на опште расположење у друштву, те на векторе културних и политичких кретања. Гете – Шилер у Немачкој, Елиот – Паунд у Америци, Андрић – Црњански у нас. У руској култури то је случај са Толстојем и Достојевским. Двојица писаца, иако су стварала у исто време, нису се ни слагала, нити сретала. Достојевски је услед политичких околности дуго био на маргини. Недавно је руска Газета посветила неколико чланака овом писцу, о ком сами Руси не воле да говоре много, и ретко говоре добро. Зашто? Је ли он писац из подземља, омађијан злим дусима? Да ли је коцкар или идиот? Злочин и казна своје епохе, епохе пуне двојника? Је ли он тај Карамазов књижевности? Све то, али и више од тога. Он је, према званичним писањима и преовлађујућем консензусу доброг дела светске академске заједнице али и љубитеља књижевности, највећи писац човечанства. На тај пиједестал доспео је право из једног јутра, где је пред стрељачким водом сазнао да је царском милошћу помилован. Осуђен као социјалиста и либерал, завршио је у сибирском логору, из ког је изашао са Библијом коју је носио са собом и спознајом најчуднијих карактера друштвено неподобних осуђеника. Своје искуство је преточио у своја дела, која је у ходу диктирао својој супрузи, не би ли их писао што брже, да би отплатио своје коцкарске дугове, од Пруске до Урала. Иако се архетипови које Достојевски нуди шепуре руским нијансама, његова величина јесте у следећем: са становишта руске поетике он је дирнуо у најтананије струне људскости уопште. Европа није, говоре, видела ни доследнију одбрану Христа од оне у Карамазовима, ни већег атеисту од Ивана Фјодоровича Карамазова. Можда је све то ствар оног „руског фатализма“ у који је Ниче био лудо заљубљен. Чак је и сам Достојевски неретко писао о томе шта значи „руски волети“, а шта „руски веровати“. Русија, та земља за коју је Черчил говорио да је „загонетка умотана у једну мистерију усред енигме“, а за коју је Црњански писао да је свет за себе, изнад Европе и Азије, баш та Русија, интензивна у меланхолији и емоцијама, вери и херојству, силна и успавана, не може се разумети, без свог репрезента пред вечним стожерима човечанства – без Достојевског.