„Иако смо имали и имамо талентованих писаца, ми смо добрим делом ипак обделовали једну локалну причу. Нас у свету тако и доживљају. Међутим, ми морамо наћи пут да, остајући своји и на своме, говоримо једну универзалну причу, тако да нас и други схвате. Наравно, не стога што бисмо хтели да будемо преведени, да уђемо у утакмицу са не знам киме, са не знам којим подручјем, него зато што је то природна потреба сваке литературе која не жели да умре. А да бисмо одговорили на тај проблем, на тај изазов, морамо да поставимо питање: који нас пут води ка универзалном, а да у исто време не напустимо себе? Један од одговора је припадност византијској цивилизацији, нажалост некадашња, али ипак припадност. Јер у њој има толико универзалних стожера, а ми смо већ узглобљени у њу захваљујући поменутом негдашњем раздобљу, које је – нe заборавимо – дуже од овог раздобља у којем живимо без и ван оквира византијске цивилизације. Дакле, ми смо толико узглобљени у њено ткиво да, не губећи ништа од свог идентитета, добијамо могућност да проговоримо једним универзалним језиком“. Милорад Павић, интервју ‘Књижевној речи’, бр. 258, 10. јун 1985.