Представљати своју земљу пред светом, негде у туђини, носи са собом поред огромне одговорности, и специфичну тежину за појединца који посао дипломате обавља – тежину усамљености коју дух туђине у себи има. Носити са собом терет судбина својих сународника изискује спремност на жртву и сталну будност. У тим тренуцима се мало на шта човек може ослонити, осим на колективно искуство свог народа, на једно заједничко, велико сећање – сећање на минуле векове и великане те заједничке прошлости. Душан Т. Батаковић, заклети антикомуниста, у политику и дипломатију улази 1996. године. И поред политичких неслагања, његово родољубље превазилази његове политичке светоназоре. Он говори, слично Дарку Танасковићу чијим смо се дипломатским ангажманом претходне недеље бавили, следеће: „По повратку из Француске 1996. сматрао сам да је неморално да седим у четири зида и нешто пишем док мој народ, држава и све вредности у које сам веровао, а које проистичу из најбоље српске традиције 19. века, неумитно пропадају“ (Политика, 14. XII 2015). Време његовог заступања Србије у Француској и Грчкој, доживљава, а чини се да је то усуд свих наших дипломата, врхунац у време преговора о Косову и Метохији, током тзв. Бечких преговора. Његова оданост српској држави, оличена је и у другој равни његовог ангажмана, академској равни, у којој је својој земљи служио као директор Балканолошког института САНУ. Са тог становишта, њему је дакако било лакше да оствари боље увиде у историјску и геополитичку реалност датог тренутка. Тиме је доследно следио своје узоре, Стојана Новаковића и Михаила Гавриловића. Биће упамћен, између осталог, и по томе што је уз дела Цвијића и Острогорског, једино његова књига коришћена на Сорбони. У напону своје интелектуалне снаге, напустио нас је 2017. године. Како би нам његова мисао сада била од користи пред великим превирањима која нам предстоје, сећамо се његовог сведочанства о делу каријере који је провео у Француској: „У Француској сам, уз редовне дипломатске обавезе, нарочито промовисао нашу науку, културу и уметност, јер се у великим нацијама, културне и естетске вредности посебно цене. Нашу резиденцију украсио сам сликама наших париских сликара. Обновљене се комеморације краљу Александру у Марсеју, постављене спомен-плоче краљу Петру у авенији с његовим именом и српској војсци у Инвалидима, Војном музеју“. Дакле, бити добар дипломата, не само да значи имати осећај за меру, него имати и свест о месту свог народа на светској сцени, и имати знања и жеље да се то место учврсти и свету представи.