„Дени се допадала необичност Источне тржнице, са свим чудним призорима, звуцима и мирисима. Често је ту проводила јутра пробајући шумска јаја, питу од скакаваца и зелене резанце, слушајући високе запевајуће гласове певача чини, зурећи у мантикоре у сребрним кавезима, огромне сиве слонове и црно-беле коње из Џогос Наја. Уживала је да гледа и људе: тамне озбиљне Ашајане и високе беле Картињане, светллооке људе из Ји Тија са капама од мајмунских репова, ратничке девице из Бајасабада, Шамирјане и Кајакајанаје са гвозденим прстењем у брадавицама и рубинима у образима, чак и мрачне и страшне Људе сенки, који су покривали руке, ноге и груди тетоважама и скривали лица иза маски. За Дени је Источна тржница била место чудеса и чаролије.

Али Западна пијаца је мирисала на дом.

Док су јој Ири и Јики помагале да сиђе из носиљке, она оњуши ваздух и препозна оштре мирисе белог лука и бибера, мирисе који је подсетише на прохујале дане у уличицама Тироша и Мира, и измамише јој осмех. Испод њих је намирисала слатке парфеме Лиса. Видела је робове како носе бале нежне мирске чипке и фине вуне у многим богатим бојама. Каравански стражари лутали су међу тезгама с бакарним кацигама и у дугачким туникама од постављеног жутог памука, док су им празне корице мачева висиле са каишева од уплетене коже. На једној тезги оружар је изложио челичне грудне оклопе прекривене чудесним сребрним и златним шарама и кациге исковане у облику необичних звери. Поред њега је била лепа млада жена која је продавала златарију из Ланисграда – прстење, брошеве, огрлице и прелепо исковане медаљоне за каишеве. Огромни евнух јој је чувао тезгу, нем и ћосав, одевен у знојав сомот, мрштећи се на свакога ко би пришао. Преко пута ње, дебели трговац платном из Ји Тија цењкао се са неким Пентошанином око цене зелене боје за сукно, а мајмунов реп на капи поигравао му је док је климао главом“.

Мартин тврди да је књижевност оштро подељена између реализма и романтизма. Он се сврстава у други табор, за који тврди да је изгубио битку почетком 20. века, да би се на велика врата вратио са Толкином. Каже Мартин: „Најснажнији лик Толкиновог света није био нико други до Средња земља. Када угледате мапу Средње земље, ви тачно знате где је Мордор, а где Округ, и то место вам се чини као дом“.

Извесно је да би било који спис Марка Пола или шпанских фрањеваца и доминиканаца који су пратили конквистадоре, Бајрона, Шатобријана, Флобера или Ламартина, са њихових егзотичних путовања, код читалаца њиховог времена изазвао управо онакве емоције какве код вас изазива одломак с почетка овог текста из једног од поглавља посвећених Денерис Таргарјен у Мартиновој првој књизи серијала Песма леда и ватре, Игри престола, чије име краси наслов највеће телевизијске серије свих времена. Уколико вам се овај одломак није дојмио, не уплаћујте путовања по субсахарској Африци, руралним деловима Латинске Америке, Тибету или Индији – није то за вас.

Зашто смо ову анализу почели овим одломком? Недељу дана је у 21. веку довољно да се скупи прегршт виђења, анализа и критичких осврта на било шта што је довољно актуелно, а што Игра престола свакако јесте. Сви су прилепили на чело својих глава као кокарду #got, журећи да искористе талас и помаму коју ова серија, рађена према романима Џорџа Рејмонда Ричарда Мартина, изазива. Међутим, готово сви изузимају ову чињеницу, односећи се према једном делу – које  је свакако добило епохи сходно мултимедијалне димензије – само кроз ону једну димензију, визуелну, потпуно изузимајући литерарну. Још горе од отвореног нарушавања целине, јесте учитавање актуелних наратива и погледа на свет, у једно дело које је очигледно фантастично тј. имагинарно, у свом тоталитету. Толкин је одавно зацртао један од кључних канона високе фантастике: „Не постоји алегорија, постоји само историја, била она стварна или измаштана“. Са овог становишта, крећемо у анализу Игре престола, настојећи да јој дамо какав такав објективан призвук, иако је то у потпуности немогуће остварити, нарочито имајући у виду да аутор ових редова своју оданост Вестеросу гаји од давне 2005. године.

Дом и дужност

 


Сви ликови Мартиновог дела лутају. То је оно што их све повезује. Денерис је у изгнанству откако је рођена. Старкови су развејани силом ратних прилика. Тирион Ланистер и Семвел Тарли дом готово да нису ни имали. Давос Сиворт је извесно настојао да од свог дома у Бувљој рупи Краљеве Луке побегне итд. Дакле, мотив дома је оно што Мартиновој поетици даје снагу, а нама могућност за идентификацијом. Јер Мартинови ликови нису свемогући, у чему је управо искра жанровске иновације у Мартиновом делу. Не. Они чезну за домом. Наравно, лишен баласта историје, Мартин нуди различите увиде у саму чежњу, па можемо да сагледамо како различити људи, условљени различитим околностима, дом доживљавају, без да истовремено баратамо сложеним критичким апаратом који би нас приликом истог поступка у нашој историјској перспективи суочио са идеолошким мантрама и умногоме осакатио такво преиспитивање. Разлика од Толкина јесте у томе што он, као доследни католик, нпр. Валинор замишља као Рај, у који је само бесмртним Виловњацима дат благослов у виду могућности повратка, док проклетство прогона виси над смртним људима као праисконски грех. То код Мартина не постоји. Код Мартина су сви, што му многи обожаваоци жанра замерају, смртни и рањиви. Нико није недодирљив, баш као у нашој реалности.

Дакле, Денерис и Старкови, извесно, дом доживљавају не само физички, већ и трансцедентално. Катакомбе Зимоврела у којима леже Краљеви зиме – преци Старкових, и Змајкамен као легендарна тврђава куће Таргарјен, представљају места која не само да се простиру у простору, него се простиру и кроз време. За протагонисте ових судбина које Мартин маестрално описује у свом делу, дом представља не само сигурно уточиште, него и осећај припадности, те узглобљености у један шири потез историјског кретања, у оквиру ког је једино могуће остварити своју судбину на овом свету. За то време, Тирион и Семвел Тарли (у серији и Варис) као свој дом доживљавају читаво краљевство. Оно што је ослобађајуће и катарзично у овим ликовима, јесте чињеница да они, иако су у извесном смислу прогнани од породичног огњишта, не надомешћују овај губитак мржњом, него ширењем своје оданости на читаву отаџбину, тражећи начин да од ње начине боље место, но са ипак видљивим дефектом услед околности да конкретни дом за њих не постоји.

Оно што такође повезује све Мартинове ликове јесте осећај дужности, тачније низ могућих одређења према осећају дужности, где неминовно наилазимо на питање части. Да ли је часније убити краља коме си заклет на верност или га пустити да дигне у ваздух град од милион душа? Када је Џејми Ланистер убио Ериса II Лудог Краља, добио је надимак Краљеубица, који ће га стигматизовати до краја живота као издајника. У извесном смислу је исто урадио и Едвард Сноуден. Дакле, било да је историја лажна или стварна, она нуди реалне дилеме. Оно што је снажна порука Мартиновог дела, јесте да се част исплати, и да дужност заправо зависи од части, али и то да док је дужност питање части, оданост остаје питање морала. Руз Болтон је услед осећаја дужности пошао за Робом Старком, али га је услед осећања оданости према Северу, након што је Север потпао под власт Грејџоја – и погубио. Није ли то прави тандем Брут и Касије у лику једног човека, с том разликом да Брут и Касије настоје да спасу Републику? Знамо како су Бруг и Касије прошли код Дантеа – извесно је да са истим презиром гледамо и ми на Руза Болтона. Ту је и Рикард Карстарк, који је часно пратио свог краља, али због своје оданости према синовима и усомени на њих, губи главу. Давоса је дужност позвала да помогне Мелисандри да убије Ренлија Баратеона, рођеног брата краља коме је служио, али га је оданост истом том краљу позвала да се против тога побуни, због чега ће завршити у ћелији. Едард Старк је уосталом због дужности према свом краљу проглашен издајником, али је због оданости изгубио главу, јер је био одан свом пријатељу (који је и његов краљ) и јер је био одан својим ћеркама (зарад којих је признао издају коју није починио).

На крају, Одисеја је дужност и част позвала да се придружи Агамемнону на свом походу против Троје, али га је оданост гањала назад. Оданост дому и Пенелопи. Дакле, Мартин овде барата прастарим архетипом, стављајући своје јунаке у околности које одишу историјским амбијентом, али и свевременим дилемама. Изазови суочавања са смрћу, интригама других људи услед реалне људске слабости свих протагониста, оно је што ово дело чини са једне стране укотвљеним у најбољу уметничку традицију, а са друге нуди један нови дах, јер конкретни историјски предумишљај не постоји. Традиција се реанимира у једном амбијенту који на први поглед – а некад је први поглед од одсудне важности – нема ништа са светом у ком живимо.

Породица

 

Колико смо само чули брзоплетих осуда на рачун Мартиновог дела, због чињенице да се неколико његових ликова нашло у замци инцеста. Авај, исти “традиционалисти” који су пожурили да метну Мартина на Индекс забрањених књига, некако жмуре пред традицијом инцеста у Хабзбурга који су такорећи икона конзервативне Европе. Дакле, натегнута паралела опет пуца у последњем тренутку, и ми смо остављени на цедилу, не знајући шта ћемо са Џејмијем и Серсеи и готово свим Таргарјенима, осим ако не приђемо овом делу на начин једини достојан уметности – универзалан. Неколико пута је Мартин наводио да му је Толстој један од омиљених писаца, тако да не би чудило да је у извесном смислу имао на памети уводну реченицу Ане Карењине када је стварао те безбројне породице које се боре за првенство у краљевствима, републикама и царствима Вестероса и Есоса.

Породица. Грб породице Тули је риба – пастрмка. Сребрна на плавом и црвеном. Је ли сребро Јудино, плаво за Јордан, а црвено, па, за Христову крв? Можда. Јер речи породице Тули јесу Породица, дужност, част, речи које неодољиво апелују на разне покрете широм света који настоје да породицу спасу пред изазовима који настају услед распада патријархата. Уз то се поседи Тулијевих налазе у речним земљама, баш изнад језера познатог као Божје око, и то разапете на Трозупцу (сви знамо шта Трозубац значи), што им додатно отежава судбину, чињеницом да су распети (гле!) посред Вестероса, угрожени са свих страна. Наравно, ово је све мој ауторски конструкт, иако се референцира на оно што је Мартин заиста писао.  Хоћу рећи да је конструкт произвољност и напослетку мач са две оштрице.

Породица је срж Мартиновог дела. Породица даје симбол земљи над којом породица влада. Породица надилази личне хирове и друштвене аксиоме. Оданост породици је оно што одзвања кроз читаву епопеју. Денерис је одана породици, као и Старкови, који чак имају у извесном смислу у главама читалаца колективни идентитет иако су им међусобно ликови различити до мере неупоредивости. Тирион је одан својој породици, иако га породица презире. Џејми и Серсеи такође. Оберин Мартел подноси жртву услед жеље да освети своју сестру и стравично страда. Фрејеви су злочинци као породица. Уз све то, Мартин породицама даје хералдички идентитет, а познато је да је хералдика, била она у грбовницима или у брендирању, најјачи визуелни идентитет.

Дакле, још једна политичка некоректност Мартиновог дела јесте та што он изузетно (у серији смо видели) јаким ликовима даје колективни идентитет, у оквиру ког се они формирају и у односу на који се формирају. Док би због свега наведеног ово дело било прећутано да је писано у оквирима мејнстрим белетристике, оно је у оквирима фантастике постигло можда и већи одјек, будући да је запретено у имагинацији једног човека која је далеко од канџи корумпиране академске елите.

Није ли један од моћнијих тренутака у серији онај када Арја Старк одговара Никоме у Црно-белој кући у Бравосу, да је она Арја Старк од Зимоврела и да се враћа кући (иако је требало и она да постане безимени убица – Нико), oтворено се противећи најсмртоноснијем еснафу убица? И све што је с муком научила у егзилу, искористила је да би осветила своју породицу, и испунила дужност куће Старк: дакле побила Фрејеве и убила Ноћног краља.

Моћ и игре моћи

 

Усуд снаге човекове свести јесте његова савест. Зато су многи од Мартинових ликова налик Малопрстићу или Кибурну ђаволски интелигентни, али истовремено готово анестезиране савести. Њихова снага произилази из њихове лукавости. Али свако од њих има неку слабу тачку. Неку тачку у којој се може апелвати на њихову савест. Код Малопрстића је то његова љубав према Кејтлин Тули. Код Серсеи љубав према њеној деци, а код Џејмија према Серсеи. Тирион, та стравична симбиоза Буковског, Хегела и Макијавелија – воли Тишу, девојку која га је волела без предумишљаја. Светећи своју љубав према њој он убија и сопственог оца. Страшно ли је? Јесте. Баш као и одмазда младог краља Душана над својим оцем (зарад власти). Денерис је изгубила Дрога и Рега. Једино што је она родила – јесу њени змајеви; једини које она воли јесу они којима је уједно удахнула живот слободе и могућности, њени ослобођеници и изгнани витезови који су у њој видели обећање бољег живота.

И сада видимо безброј незадовољних гледалаца широм света како кукају за дизнијевским крајем серије, што даје добар шлагворт. Шта сви ти гледаоци знају о Дизнију? Ништа. Јер ништа нису научили од Маргери Тирел. Или од Вариса. Знају ли они да је Дизнијеве финансијске и идеолошке пројекте у корист разних екстремно десних покрета укључујући и нацисте, и како би се онда односили према тековинама овог добрице, свима драгог, као што је Малопрстић свима драг у књигама. Дизни је нестваран, осим свих расних и националних стереотипа и предрасуда која његова дела стварају. Мартин је стваран. Као земља по којој ходамо.

У том смислу јесте интересантно да Мартин никада не пише из перспективе људи који су у непосредној позицији моћи. Иако моћ разуме. Варисова реченица, који говори: „Моћ обитава тамо где људи верују да она обитава“ моћно је сажимање читаве историје пропаганде и политике. Али Мартин обожава ликове који су подређени. Злонамерни би рекли: субалтерни. Тирион је сакат, Семвел изгнан од породице и лишен наследства због онога што јесте, Џон је копиле, Арја и Санса су девојке у свету који је потпуно патријархалан, Давос је хомоновус са кријумчарско-гетовским педгиреом, Денерис је краљица без краљевства, Бријена је девица која би да буде витез и тако даље. Џејми, као витез и најбољи мачевалац у читавих Седам краљевстава добија своја поглавља тек када губи десницу. Мартина дакле, не интересује моћ, него га интересује оно што моћ у људима изазива. И то је кључна одлика овог маестралног дела. Од оне у кревету коју један партнер има над другим, преко оне коју има отац над својом децом, до оне коју краљ има над својим поданицима – то су све концентрични кругови моћи у којима Мартин компонује своју невероватну песму леда и ватре.

Љубав и слобода

 

 

 

Још једна разлика од устаљених стереотипа жанра и књижевности уопште јесте у томе што љубав између мушкарца и жене не побеђује у Мартиновим делима. Бар не она коју очекујемо у делима пуним бајковитости; у оним којима нас запљускују са врхова бестселинг листа, итд.

Али.

Треба имати у виду да упркос чињеници да свако мора да жртвује своју љубав, због било ког од претходно наведених мотива, постоји тај љубавни пар Регара Таргарјена и Лијене Старк, у чијем је случају љубав венчана са неспутаном слободом, да би закувала читав хаос који се одвија кроз читаву серију. Нешто налик Парисовом поступку са Јеленом Тројанском – а то је љубав која иницирала читаву европску историју – Регар Таргарјен је урадио са Лијеном Старк.

Дакле, слобода, као ни љубав не постоји на начин на који их очекујемо у ескапистичким делима. Пред низом изазова, љубав пада – што услед слабости оних који воле, што услед објективних околности. Осим оне коју у књигама срећемо у поглављима који се тичу Едарда Старка и Кејтлин Тули. Пре брака потпуно незнанци, чини се да они у оквирима своје породице постижу „најздравију“ љубав. Љубав између мушкарца и жене приказана је у свим својим страшним аспектима. Као дестркутивна, неприродна и страшна, али и племенита, исцељујућа, али слаба, неретко ван могућности протaгониста да се за њу изборе. Чини се да Мартин много лакше своје ликове примиче позицијама моћи него позицијама у којима су они „срећно заљубљени“. Напокон, Мартин јасно говори да је неретко „дужност погубна по љубав“. То се не односи само на љубав између мушкарца и жене. Едард Старк је признао пред светином Краљеве Луке, зарад љубави према својим ћеркама, издају коју није починио. Отишао је у гроб као издајник.

Изненађујуће је уз све то и ситним везом проткано кроз серију, питање слободе. Сећамо се једног роба, ког је Денерис ослободила и који жели да се поново врати свом робовласнику. Сећамо се тог уморног старца који је подучавао децу свог власника, и који је престар да би се будио у новом свету, у ком робовласништва више неће бити. Ко не зна, ако не Срби, да је транзиција болна? Али оно што је страшније, а што Игра престола у свом маестралном везу показује тиме бацајући једно мрачно светло на историју наших еманципаторских покрета осветљавајући њихов парадокс – шта значи слобода ако нема дубљег смисла у животу који се најчешће очитује у свести о сопственој неопходности по ужи или шири колектив?

Ипак, треба имати на уму, да је једини сегмент Мартиновог света, у којем су људи и слобода неспутани, онај део који се налази иза Зида, којим се Седам краљевства у којима су снови склупчани око Гвозденог престола дели од простора у ком постоје магија и нестварно. Ту живи Слободан народ. Утопија? Или одсуство цивилизације, услед ког нам Мартин допушта да видимо, колики је данак који нам цивилизован свет којим се на површини поносимо, узима.

Значај Мартиновог дела: између историје и аутентичности

Ланкастер, Јорк, Багратион, Тјудор, Мартел. Ланистер, Старк, Баратеон, Таргарјен, Мартел. Хептархија и Седам краљевства. Слободни градови на традицијама Валиријског царства и градови-државе ренесансне Италије надахнути византијском дијаспором предвођеном Плитоном и Василијем Висарионом. Карт као град међаш и Јерсуалим, први усред Црвене пустоши, а други усред Ханаана. Ји Ти и Ципонг (тј. Јапан). Ашаји и Индија. Византијски двор и Краљева Лука. Астапор и Спарта. Паралеле су безбрбојне.

Оно што је неминовно јесте да је Мартин поставио мајсторску сценографију за људе са којима се можемо идентификовати, а који пролазе кроз управо оне изазове кроз које су људи пролазили кроз читаву историју и у којима су, видимо захваљујући Мартину, имали исте дилеме и поступали онако како бисмо ми поступали. Од Ранкеа, нама није дозвољено да се непосредно уживимо у прошлост. Ми у прошлости морамо бити објективни посматрачи. Мартин нам даје заобилазницу. Овај љубитељ Фокнера, Толстоја и Толкина нам даје сурогат историје. И то не онај, у ком ће, како сам каже додати слово „м“ исламу и направити религију „мислам“. Не. Он гради нову историју. Тачније, сади семе и пусти да клија у складу са, парафразираћемо Фокнера, „осећајима срца“. У једном свом говору, када је упитан зашто пише фантастику, лаконски је одговорио: „У Вестеросу немате Старбакс“. Овај сиромашни младић из Њу Џерсија је прошао кроз Холивуд и одрекао га се да би свету поклонио Песму леда и ватре. И није измислио притом топлу воду. Али је писао онако како је данас најопасније писати – аутентично. Заступати аутентичност данас значи сукобити се са бројним познатим и непознатим центрима моћи. Али апел књижевности није напад него одбрана. Одбрана универзалности и трајности. Као уосталом сваке уметности. Тако да немамо много тога да му замеримо. Уосталом, многи његови поступци јесу охрабрујући по уметнике који стреме аутентичности. Наизглед, Мартин уопште није апеловао на тржишне прохтеве. Није апеловао на мане публике. Није апеловао ни на врлине. Једноставно је гађао људскост. У погодио је мету, и то покретну, на змају.

Интересантно је, међутим, да начин на који се реагује на Игру престола указује на њену величину, јер величина овог дела произилази из тога што свако у њему види оно што му одговара. Тако нико од гласноговорника мејнстрим елите није рекао да је инспирација за фамозну пету епизоду последње сезоне савезничко бомбардовање Дрездена. Је л’ то истина постала табу? Интересантније је колико се сузио емоционално-рецептивни и когнитивни регистар читалачке публике и публике уопште, а то се да видети и у следећем.

Људи су незадовољни крајем серије. Морам рећи да то лично нисам, иако имам примедбе на то како је серија сведена. Али, много сам незадовољнији крајем Господара прстенова, са чиме се често пореди Игра престола. Зашто магији мора доћи крај? Зашто Вилењаци морају напустити Средњу земљу? Толкин јесте био католик, а како је волео историју, вероватно је био убеђен у провиденцијални ток историје, у историју која се завршава откровењем. И у том смислу, изненађујуће је колико је заправо (не)хришћански запад, хришћански у својим формулама. У старој формули, они су задовољни крајем Господара прстенова. Ипак, оно што је показала Игра престола, и у чему пребива њена вредност, јесте да је са апсолутним (очигледним) злом увек лакше обрачунати се (Ноћни краљ), него са оним злом које лежи у нама, и крије се у нашим искушењима. Може ли добар човек бити одан злом господару? Шта буди зло у нама? Да ли постоје вредности које надилазе етику? То су питања на које одговара Игра престола. Или не одговара. Таман колико и наша историја. А док до одговора не дођемо, можемо и сами да маштамо о томе шта се даље дешава са главним јунацима наше омиљене серије, јер ни у Вестеросу, као ни овде, историја нема крај. И та субверзивна издаја Фукујаме, која је долетела на крилима холивудске продукције је оно што много више боли Славоја Жижека и остале политичке коректне критичаре Игре престола, него расплет који није дизнијевски. Добро, Жижека вероватно боли и детонирање врабаца уз лагани пијано у ватромету смарагдних пламенова на крају шесте сезоне. Што је само препорука за традиционалисте – једино је у Вестеросу успела контрареволуција. У том смислу, Игра престола је стварнија од култне Троје, чији завршни монолог наговештава да је време Ахила и Хектора неповратно прошло. У Игри престола то није случај. Напротив.

Тирионов последњи велики говор, о значају приче, ако нас не подсети на Андрићеву нобеловску беседу, свакако може да нас опомене, да заиста, нема моћније ствари на свету од добре приче, а наполсетку, Игра престола јесте управо то. Добра прича. Једна од најбољих које су испричане у протеклих неколико деценија, и која ће красити странице наше епохе у неким будућим временима.

Тиосав Пурић, саоснивач Центра за међународне односе и културну сарадњу