Извор: Foreign policy, 15. Х 2009.

Економска криза, растући национални дуг, непотребне стране интервенције – све отежавају могућност да се Империја предводи онако како би требало. Америци је што пре потребно стратешко прегруписање. Она никада није била Рим, а прихватање стратегије Рима, што би подразумевало немилосрдно ширење Империје, доминацију над страним народима и вођење тоталних ратова, само би убрзало опадање њене моћи. Уместо тога, боље је угледати се на источну инкарнацију Рима: Византију, која је надживела своју мајку, Римску империју, за читавих осам векова. Велике лекције византијске стратегије су данас оно што је Америци потребно.

Срећом, много је лакше учити од Византинаца, него од Римљана, јер од потоњих готово да није остало никаквог писаног трага о стратегији и тактици, осим фрагмената и једне компилације коју је саставио Вегеције, који, опет, нити је био државник, нити ратник. С друге стране, Византинци су све записали: о техникама преговарачког убеђивања, обавештајној делатности, стратешком размишљању, тактичким доктринама и оперативним методама. Све ово је преживело у многим византијским војним приручницима и у великим приручницима о владавини.

Последње две деценије сам провео ишчитавајући ове текстове да бих сачинио синтезу о византијској великој стратегији. Сједињене Државе би морале да извуку поуку из следећих седам лекција које су јој потребне да би очувала Империју:

I Избегавати рат на сваки могући начин, у свим могућим околностима, али увек деловати као да рат може сваког тренутка почети. Припремати се и бити спреман за битку у сваком тренутку, али не жудети за борбом и не изазивати је. Највиша сврха борбене спремности јесте у томе да се смањи могућност у којој сте приморани да ратујете.

II Скупљати обавештајне податке о непријатељу и његовом менталитету, те надгледати његове поступке у континуитету. Напори у тим подухватима не морају увек бити непосредно исплативи, али су ретко узалудни.

III Водити енергичну, подједнако офанзивну и дефанзивну, политику, али избегавати директне сукобе, а нарочито озбиљне војне подухвате, осим у изузетно повољним околностима. Не размишљати као Римљани, који су дипломатско убеђивање видели тек као додатак сили. Уместо тога, користити силу у најмањем могућем обиму, само као подстрек онима који су убеђивању подложни и приморати на пристајање оне који су непослушни.

IV Уместо борбе која би подразумевала замор непријатеља и његову окупацију, водити маневарске ратове, који подразумевају муњевите походе да би се непријатељ растројио, и убрзано се повлачити. Циљ не треба бити уништавање непријатеља, који може да постане савезник у будућности. Може бити безопасније имати више непријатеља него једног, само уколико те непријатеље можете завадити тако да ратују једни против других.

V Настојати да се ратови окончају успешно, тако што би се стално радило на окупљању савезника, тако да резултат тога буде промена односа снага. Дипломатија је још важнија у рату него у миру. Треба одбити, за разлику од Римљана, будаласту изреку да када топови проговоре дипломатија заћути. Најкориснији савезници су они који су најближи непријатељу, јер они најбоље знају како да се боре против непријатељских снага.

VI Субверзија је најјефтинији начин да се постигне победа. Јефтина, толико, да у поређењу са трошковима потребним за битку и ризицима битке, субверзија мора бити испробана чак и са најнепомирљивијим непријатељима. Запамтити: чак и религиозни фанатици могу бити поткупљени, што су Византинци први схватили. Зилоти лако могу креативно домислити религијско оправдање за сваки поступак који треба предузети, а све, наравно, у циљу остваривања сврхе ( пошто је ултимативна победа Ислама неизбежна…)

VII Kaда дипломатија и субверзија нису довољни, и када је борба неизбежна, треба користити методе и тактике које подстичу непријатељеве слабости, и избегавати изазивање борбе, док се стрпљиво не смањи непријатељева снага. Ово може захтевати време. Али нема потребе за убрзаношћу, јер чим један непријатељ нестане, други ће се појавити. Све је у константној промени, а владари и нације се стално уздижу и падају. Само је Империја вечна – док саму себе не истроши.

Aутор: Едвард Лутвак, старији сарадник у Центру за стратешка и међународна истраживања и аутор студије Стратегија: Логика рата и мира