Извор: Foreign Affairs, January – February 2020.

Ново доба: Надметање моћних

 

 

Како је Трампова администрација изменила америчку спољну политику?

Спољна политика Сједињених Америчких Држава је, кажу, растројена. Наслови, укључујући оне садржане и у овим новинама, тврде да је наступила смрт америчког вођства. Редовна су ангажовања колумниста у кампањи коју председник Доналд Трамп води против послератног либералног поретка. Тврде да је штета коју је Вашингтон претрпео на глобалном нивоу – непоправљива.

Aли хајде да се одмакнемо корак уназад од тог залуђујућег урнебеса, којим су многи понети. Истина је да Сједињене Америчке Државе хватају залет за једну нову еру: еру коју ће обележити не доминација САД, него успон Кине и осветољубива Русија, које обе траже начин да поткопају лидерство САД и преобликују глобалну реалност у своју корист.

Промена у политици Вашингтона се назире већ неко време. Назнаке те промене су се очитавале, махом као реакција а не акција, још током мандата председника Барака Обаме. Међутим, администрација председника Трампа је отишла корак даље, признајући да свако одмеравање снага међу великим силама налаже потребу за темељним  преосмишљавањем спољне политике САД, те су и званична документа администрације заснована на том признању. Када историчари у будућности буду изучавали деловања Сједињених Америчких Држава у освит двадесет и првог века, далеко најбитнија ће бити управо та одлука Вашингтона да усмери свој фокус на надметање међу великим силама. Испод површине данашњих ефемерних наслова, дешава се управо ова промена, једно велико прегруписање америчке војске, економије и дипломатског иступања, која ће за дуго, ко год био председник САД, обликовати спољну политику Америке.

Цена неактивности

Годинама су доносиоци одлука у Америци расправљали о томе шта успон Кине и обнова Русије значе за Сједињене Америчке Државе. Откако је постала устаљена у актима стратегије националне безбедности и националне одбране, кованица „надметање моћних (great-power competition)“ се усталила као именитељ ситуације. Али на терену, природа изазова са којим се сусрећу Сједињене Америчке Државе, другачија је него била када у скоријој историји, јер САД сусрећу наспрам себе јаче и амбициозније такмаце него икада пре. Кина која захтева доминацију у Индокинеском региону са последичним пресликавањем те моћи на глобалне разине, представља до сада најозбиљнијег конкурента и изазивача моћи САД. Русија се – мада чинећи се слабијом конкуренцијом од онога што представља Кина – доказала способном да пројектује моћ на начин на који су ретки помишљали да је могуће по завршетку Хладног рата. Данас, Русија настоји да васкрсне моћ коју је некада имала у Источној Европи, те се нада да ће тиме убрзати опадање глобалне доминације Зпада. Делимично, њена моћ лежи и у реметилачким настојањима и у томе што једностраним потезима доприноси стварању системских криза, који ће дугорочно користити јачању кинеске позиције.

До скоро, Вашингтон није придавао превише пажње изазовима овакве природе. Простирање моћи САД је и у економском и у војном смислу било толико, да читаве генерације у администрацијима, било републиканским или демократским, после распада СССР нису ни помишљале да би се америчкој моћи могао појавити конкурент. Тих дана стаменог одушевљења, ривалитет међу великим силама био је питање прошлости, а сам језик геополитике третирао се као анахрон. Друге велике силе су тада постале партнери, боравећи у чекаоници, са намером да кад на њих дође ред поставе неко од питања која се тичу општег добра, као што су смањење нуклеарног наоружања, тероризам или климатске промене.

Међутим, Русија и Кина су убрзо допринеле раксринкавању оваквог глобалног амбијента. Како је Кина постала стожерни субјекат светске трговине, она није променила своју праксу, базирану на форсирању технолошких трансфера, обавезујућим заједничким улагањима и плахој интелектуалној крађи, напротив. Цементирала ју је. Ово је било комплементарно са њеним војним успоном историјских размера, који је усмерен на доминирање Азијом, и дугорочно кроз пројекте налик Иницијативи Појас и Пут – читавим светом. За то време, Русија је обновила своју војску, напала Грузију, анектирала Крим и подстакла несигурност у Украјини, тиме започевши обнову својих војних, економских и дипломатских утицаја у Африци, Латинској Америци и на Блиском Истоку.

Но, већина људи у Вашингтону су дуго одбијали да признају нову реалност. Уместо тога, један за другим, амерички лидери су изигравали веснике једне нове ере „ресетовања односа“ у сарадњи са Москвом и промовисали улогу Пекинга као одговорног саговорника у међународним односима. Међутим, приморани су на измену таквог става у односу са Москвом већ 2009. године, неколико месеци након руске инвазије на Грузију, а планови о томе да се са Кином успостави G-2 група која би водила међународне односе, расула се захваљујући кинеској милитаризацији oстрваца у Јужнокинеском мору, те кинеском самоувереном наступу према Вашингтону. Руско поновно освајање Крима 2014. је разбило наде у „ресетовање односа са Москвом“. До краја Обамине администрације постало је јасно да је дотадашњи курс америчке спољне политике неупотребљив.

Политика која настаје као резултат свих ових промена није резултат америчког стратешког провиђења, већ је била реактивна, настала након измена у стању на терену. Значајна штета већ је неповратно нанета. Прецењујући стабилност и постојаност у међународним односима, а потцењујући америчке националне интересе, САД су годинама допуштале да некажњено прође кинеска флагрантна крађа америчке инелектуалне својине, владиних тајних докумената, те лагано преузимање вођства у Јужнокинеском мору од стране Пекинга. Америчко настојање да регрутује Русију у свој фронт против Кине, које је председник Владимир Путин одбио са презрењем, дозволило је Кремљу да редефинише своје територијално простирање и паралише ширење НАТО пакта у Источној Европи. Све је то скупо коштало Вашингтон, имајући у виду да су савезници у Источној Азији и Европи почели озбиљно да пропитују спремност Вашингтона да стоји и иза сопствених интереса, а камо ли иза њихових.