Ове године се пред читаоцима нашло десето издање већ култне књиге проф. Филолошког факултета у Београду и директора Задужбине Милоша Црњанског, Мила Ломпара. За ову програмску књигу, наизглед, не би требало да буде више интересовања од оног које „сличне“ књиге заслужују. Ипак, изгледа да ова књига, на граници између полихисторског истраживања и полемичког текста, жонглирајући науком, филозофијом, историјом (књижевности, уместности, политичком итд), а све савршено стилски дотерано, толико уверљиво брани српско становиште насупрот ономе што се зове (или звало) Друга Србија и политици која од 2008. заговара идеју о безалтернативности евроинтеграција, да читалачка публика, готово плебисцитарно и све више са протоком година и потврдом ставова изречених у књизи, даје својим интересовањем највећу награду коју једна књига и један аутор може добити. Она је тражена!

Подсећамо на обраћање господина Ломпара са округлог стола, који је одржан 2012. у организацији листа Печат поводом представљања ове књиге, а препорука Центра за међународне односе и културну сарадњу свима које интересује културна или било који други облик политике, да се упознају са садржајем ове књиге.

Психологија марвеног трговца: кило-за-кило

Ако је кључна ствар да се српско становиште постави у центар активности, онда то подразумева радикалну промену мишљења у хоризонту националне интелигенције. Нисам сигуран да је та промена могућа.
Постоји ли национална интелигенција у нас? Јер, није довољно нешто знати, неопходно је и понашати се у складу са тим знањем. Они који се тако понашају трпе последице на које већина националних интелектуалаца није спремна. Тако је наш национални интелектуалац – како је писао Слободан Јовановић – нека врста полуинтелектуалца. У мојој књизи сам га описао као неког ко има психологију марвеног трговца: кило-за-кило. Упитан зашто није поднео оставку, један полуинтелектуалац – бележи Слободан Јовановић – рекао је: „Ко би се одмакао од пуног чанка.“ Национални интелектуалац би био неко ко опстаје у ситуацији када су – како каже наслов једне лепе песме Растка Петровића – „сви чанци празни“. Ако тако поступа, долази у сукоб са општим кретањем: Михаило Ђурић, Никола Милошевић. Јер, самим својим постојањем показује шта марвени трговци, претворени у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине. Показује у чему је смисао Дисовог стиха: „Мрачне душе назваше се патриоти.“ Док левичарски интелектуалац има упориште у левичарској парадигми јавног живота, док грађански интелектуалац има упориште у грађанској парадигми јавне свести, истински национални интелектуалац нема упориште. Природно је да у таквој култури и нема свести о српском становишту.
Не можемо друкчије објаснити околност да национална интелигенција није успела да се организује у некакав облик. Не можемо друкчије објаснити чињеницу непостојања организационог спајања националних интелектуалаца: и у вертикалном (по животном добу: старост-средње доба-младост) и у хоризонталном правцу (професори-адвокати-новинари-инжењери). Нема никакве повезаности између бројних људи који слично мисле. Како је то могуће? Нема ни заједничких симбола, нити спремности на заједнички рад. Како је могуће да није пронађен начин да се младим људима покаже како опредељеност за националне вредности може човеку помоћи да успе у каријери? Како је могуће да нису пронађене могућности да се младим људима покаже како има и смисла и користи у њиховој одлуци да се боре за националне вредности? Зашто нема развијене солидарности међу члановима националне интелигенције?
У овако користољубивом свету апелује се на осећања младих људи, док се муком прелази преко њихових животних потреба. Услед тога, услед мањка младог и ентузијастичног света, национална интелигенција има петрификован и мумифициран вид. Ни власт, ни године нису доказ за вредну мисао: о било коме да је реч. Као што невладине организације фаворизују инфантилизам јавне свести, јер оне очитују једну спремност да се младима унапред даје предност, што има подршку у духовној ситуацији нашег времена, тако национална интелигенција поприма геронтократски вид, јер негује култ геронтократије. Исход таквог кретања није тешко погодити.
Ако, пак, на то додамо очигледно непоштовање највиших домета националне мисли, како у прошлости, тако и у садашњости, видимо да распоређивање утицаја унутар националне интелигенције – односно онога што се представља као такво – не иде линијом вредности него линијом племенских, братственичких или интересних подударања одређених људи. Ако форсирамо нашег човека под изговором да бринемо за националне интересе, ако се не осврћемо на веће вредности које очитују други људи националне оријентације, ако им намерно ускраћујемо подршку, спречавајући да националну оријентацију представљају они који су у тој ствари бољи од нашег човека, онда брига за националне интересе постаје фасада бриге за нашег човека. Брига за националне интересе претвара се тако у бригу за нашу интересну, братственичку или трговачку групацију. Она поприма облике саможивог одржања нижих науштрб виших вредности.
Немогуће је променити овакво стање, које проистиче и из усађеног менталитетског склопа, јер нема арбитра који би споља успоставио вертикалу циљева, приоритета и вредности. Код секуларног свештенства такав арбитар постоји: то је спољнополитички чинилац који распоређује подручја утицаја и домете. Није тешко погодити зашто је њихов учинак неупоредиво већи од учинка националне интелигенције. Јер, они имају програм када дођу на власт, док национална интелигенција када дође близу власти има само нашег човека.
Све културне институције су пуне наводних патриота, премда их је боље назвати нашим људима,  али они су најхрабрији у сопственим купатилима. Јер, шта ако се чанак макар мало испразни?

проф. Мило Ломпар

Текст преузет са: http://www.pecat.co.rs/2012/05/okrugli-sto-pecata-posvecen-knjizi-duh-samoporicanja-mila-lompara-ii/