СИМБОЛИКА 9. МАЈА: ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И АКТУЕЛНОСТИ

ЦеМОКС: Имајући у виду актуелну пандемију вируса у свету, и све поремећаје који се најављују као последица КОВИД-а, да ли сматрате да ће симболика Дана победе и уопште антифашистичке борбе остати иста у времену које долази?

М.К: Сматрам да је пандемија короне само убрзала већ видљиве процесе и појаве. Она не доноси за сада много тога новог, већ више врши улогу катализотора актуелних процеса. Промена перцепције фашизма и антифашизма, те уопште Другог светског рата, видљива је превасходно на периферији тзв. Запада. Под Западом овде не подразумевамо само земље као што су Француска, САД и Велика Британија, него условно и Немачку која би, одређеније речено, припадала Средњој, а не Западној Европи. Јер, ради се о отвореној обнови фашистичког дискурса у земљама као што су Хрватска, Естонија или Украјина, уз потпуну пасивност Брисела, као средишта моћи Запада и НАТО струткура. Поставља се питање: како то објаснити? Како објаснити нереаговање Берлина? То је нешто што се може пратити и видети тек у последњих тридесетак година, пошто су претходно ове земље биле део источног лагера. Управо је овим земљама тзв. периферије Запада припала улога да објаве новооткривене истине о томе да су највећи злочинци били заправо комунисти и Совјети, а да су нацисти били само реакција и саоодбрана. То је „пробни балон“. Али то указује на тенденције у процесу мењања слике о Другом светском рату. Ова идеја је одавно видљива у делима појединих утицајних аутора, као што је Ернст Нолте. Идеја је једноставна и гласи: комунизам је главно зло, а нацизам је само одбрана немачког друштва. Нешто слично постоји и у деловима хрватске јавности. Тамо се усташтво представља као реакција на великосрпску хегемонију. То су све симплификаторске слике, које настоје да анулирају реалне историјске корене усташтва и нацизма.

Земље Запада у строжем смислу те речи, као што су Француска, Велика Британија и САД, које су, за разлику од Немачке или Хрватске, биле са друге стране фронта, антифашизам баштине као део свог националног идентитета. У Британији се то огледа у присутности Черчила и Другог светског рата, у разним сферама културе – од научне јавности до попкултуре. У њиховом случају важно је преиспитивање феномена као што су „пацовски канали“, спасавање, преко Ватикана, нациста, усташа и других фашиста од стране англоамеричких обавештајних служби. Ово је била практична употреба фашиста у борби против комунизма, али се и након пропасти комунизма, ти људи и њихови идеолошки потомци шаљу у источну Европу да би послужили интересима САД, Британије и других западних земаља. Добар пример је Гојко Шушак, угоститељ из Отаве, који долази за министра одбране у Туђмановој Хрватској, истиче се у етничком чишћењу Срба, да би му на сахрани говорио бивши амерички државни секретар за одбрану. Или Христија Фриланд, актуелна подпредседница канадске владе, која заговара ратоборни приступ НАТО у Украјини и поноси се својим дедом Михаилом Хомјаком, сарадником нациста у Украјини, за кога је тврдила да су му Амеркинаци помогли да побегне од комунизма. И Шушак и Фриландова су браниоци „западних вредности“ од српског и руског источњачког комунизма. Али није ли исто то говорио и Хитлер? И он је иступао у име уједињене Европе и европске цивилизације, коју треба одбранити од руског, српског и, наравно, јеврејског варварства.     

Где је, дакле, порекло, нацистичке и фашистичке агресије?

Не можемо заобићи чињеницу да се Хитлер дивио америчким узорима, конкретно се позивајући у Mein kampf на примере тога како су Американци колонизовали Дивљи запад, наводећи да исти метод треба да прихвати Немачка у колонизовању Пољске, Белорусије, Украјине, Русије. Иако се у јавности Запада ове и сличне теме прећуткују, тамошњи научници се њима интензивно баве.

Фото: Pixabay

Такође се мора поменути улога Римокатоличке цркве, чије је свештенство стајало иза планирања и спровођења евакуације усташа и нациста кроз „пацовске канале“. Кључна личност „пацовских канала“ био је усташки свештеник Крунослав Драгановић, који је умро мирно, 1983. у Сарајеву, у Титовој Југославији. Сам Павелић је пре коначног егзила у Јужну Америку, време проводио усред Рима, у Заводу Светог Јеронима. Атентат на Павелића нису извршили Титови свемоћни удбаши, него црногорски четници. Дакле, када говоримо о овој теми морамо имати у виду улогу и значај Римокатоличке цркве у контестку сукоба уочи и за време Другог светског рата. Јер, ловљени су злочинци попут Менгелеа или Ајхмана, али таква судбина није стигла свештенике, редовнике, бискупе, надбискупе, кардинале и папу Пија XII, који су злочине прећуткивали или су их, као у НДХ, подржавали и у њима учествовали. Римокатоличка црква и данас иступа као глобални морални узор и упориште. О томе такође пишу западни аутори: књига Џона Корнвела Хитлеров папа је само један од примера.

Да се ради о дугорочним и сложеним процесима видимо и у актуелној релативизацији кривице Немачке и Аустро-Угарске за избијање Првог светског рата, што је, по мом мишљењу, била само увертира за ревизију историје Другог светског рата. За сада се на тај начин пише о Другом светском рату у Хрватској и другим земљама „периферије Запада“, али је питање времена када ћемо ти трендови постати видљиви у земљама као што су Немачка или Аустрија.

Проф. др Милош Ковић, Одељење за историју, Филозофски факултет Универзитета у Београду

За Центар за међународне односе и културну сарадњу