Међународна правда је релативна

ЦеМОКС: Да ли се може рећи да и данас постоји међународни поредак на начин на који је устројен након што је однета победа над фашизмом? И да ли је то била победа правде као начелног принципа у међународним односима?

А.М: Да, славимо Дан победе у знак сећања на 09. мај 1945. године, односно „дан када је цивилизација спашена“, како то Спутњик наводи. Колико је то заиста тачно, вероватно никада нећемо сазнати (без икаквог нагињања ка нацистичкој, односно фашистичкој идеологији). Наиме, кривица данашњег човека се не може сагледати у чињеници да је сведок историје, ако историја у себи садржи поступања која нужно треба окарактерисати као погубна, већ је у перцепцији човека као сведока рата против историје (у циљу да будем максимално коректна и не користим теже речи).

Дакле, у крајњем случају, морамо живети са еклатантном истином да „Историју пишу победници“. Осим пакта Молотов – Рибентроп, који помињу сви историјски уџбеници, мали број људи помиње Минхенски споразум или Немачко – пољски пакт о ненападању. Тешко да постоји једногласност да је Хитлеров почетак краја била операција Нептун, а како то Пентагон искључиво наводи. Имајући у виду да је цивилизација спасена, следе Токио, Нирнберг, Руанда, Југославија, али и приметан изостанак „победничких“ наратива након 1999. Међутим, морамо имати у виду чињеницу да, услед промене политичке карте Европе 1918. године, све до „новог завршетка“ “новог светског рата“, односно нове поделе на „државе победнице“ и „државе губитнице“ 1945. године, међународно правосуђе није дејствовало.

Закључак је да је међународна правда директна последица утицаја међународних политичких фактора, те реалног односа снага међу државама, а ни близу истини. Лондонски споразум 1945. године је крајњи производ Рузвелтовог и Черчиловог договора годинама раније, односно кажњавања „одговорних“ као једног од ратних циљева, док се ситуација ни данас није у битном изменила. Зашто су Манила и Филипини мање битни, а јапански ратни злочинци мање одговорни од немачких? Не доводећи у питање, нити оправдавајући нацистичку Немачку, постоји и једногласност о непостојању института реторизије приликом „тепих“ бомбардовања немачких градова од стране савезника.

Процеси који су затим уследили пред међународним трибуналима такође нису правно перфектни. Морам да истакнем да ни случајно нисам русофоб. Моја поента је да је ток историје кривудав са обе стране, а што се мора имати на уму приликом готово свакодневних открића и обелодањивања од стране масoвних медија различитих „релевантних“ чињеница, чији је крајњи циљ ревизија историје. О недопустивости оваквих порука, односно о њиховој потенцијалној опасности и утицају на будућа дешавања говори то да historia est magistra vitae.

Без икакве тенденције да дубље коментаришем политичке процесе, желим само да закључим своје излагање флоскулом да је све релативно. „Све“ се посебно односи на међународну правду, а што смо имали прилику да осетимо и на сопственој кожи.

Александра Милошевић, адвокат

Директор за правне и опште послове Центра за међународне односе и културну сарадњу

Претходни ЦеМОКС текст можете прочитати овде