ПОБЕДНИЦИ И ПOРАЖЕНИ

Када ме је Тиосав Пурић, један од оснивача ЦеМОКС-а, позвао да напишем нешто о значају Дана победе у Србији 2020. године, нисам могао да се не одазовем. Наиме, ако се са нечијим изнесеним ставовима често не слажем, и ако се са неким препирем по фејсбук коментарима, то је он! Дакле, ако ме позива да кажем шта имам, он искрено жели да створи портал који ће бити форум за слободно изношење мишљења и дебату. У овом тексту поновићу, ослоњен на историјске изворе и ауторитете, ко је то пре три четвртине века поражен, а ко је победник. Поред тога, у закључку ћу изнети свој предлог минимума политике сећања на Дан победе, који је законом утврђен државни празник Републике Србије.

            Председник Привремене владе и маршал Југославије, Јосип Броз Тито, 9. маја 1945.  године изјавио је преко Радио Београда: „побједом наших народа у заједници с Уједињеним нацијама, у првом реду са Совјетским Савезом, Британијом и Америком[, н]екада страшна и наоко непобједива сила, данас је скршена. Побједила је праведна ствар Уједињених народа над оним разорним силама које су хтјеле наметнути човјечанству такозвани нови поредак, поредак ропства и патњи.“[i] Ипак, тек шест дана након предаје нациста у Немачкој, Југословенска армија је поразила последње остатке немачких, усташких и четничких јединица у северној Словенији.[ii]

Група бораца НОВЈ са заробљеним Немцима за време борби за ослобођење Ријеке, априла 1945.

            Јасно је да се под „некада страшном и наоко непобједивом силом“ мисли на поражене – европске фашисте предвођене нацистичком Немачком и њихове савезнике. Немогуће је оспорити да је фашизам појава шира од граница међуратне Италије и Немачке. Његов савременик, Томас Ман,  назвао га је „савременом болешћу, која је свуда код куће и од које ниједна земља није ослобођена.“[iii] Заједничко фашистичким покретима је непријатељство према комунизму, али и парламентаризму, те подређивање појединца ауторитарној држави укидањем права и слобода.[iv] Што сам више о фашизму читао и сазнавао, све ми је била уочљивија подела теорија фашизма на оне који капитализам оправдавају и на оне које га критикују. Бићу транспарентан, па ћу одмах рећи да сам ближи теоријама фашизма које су уједно критика капитализма. Рана дефиниција коју је 1933. изнела Коминтерна, да је фашизам „отворена терористичка диктатура крајње реакционарних, крајње шовинистичких империјалистичких елемената финансијског капитала“ данас је критикована као превише схематска и једноставна.[v] Страхоте Првог светског рата, незадовољство одређених слојева друштва његовим исходом, те економске кризе почетком и крајем двадесетих година прошлог века, усмерили су средње слојеве европских држава, као и декласиране припаднике свих слојева друштва, фашистичким покретима. Фашисти су их придобили обећањем обнове сигурности и националног престижа,[vi] али и нуђењем уточишта од понекад тешког бремена индивидуалне слободе.[vii] Тек када је створен масовни фашистички покрет, крупни капитал је ступио у савез са њим зарад очувања сопствених привилегија и са циљем остваривања старих империјалистичких амбиција. Либералне парламентарне демократије су у тридесетим годинама толерисале учвршћивање и експанзију нацистичке моћи, у нади да се Хитлер може искористити за уништење примарног непријатеља – комунистичког Совјетског Савеза.

Пример савремене либералне ревизије историје

            Резултат толерисања фашистичких режима био је тотални шестогодишњи рат на тлу Европе током којег су стари немачки капиталисти тежили да постигну економску доминацију, а немачки малограђани, персонификовани у Хитлеру, доминацију псеудонаучне „аријевске расе“, уништење Јевреја и поробљавање Словена. Италијански фашисти су маштали о обнови Римског царства, а фашисти у Немачкој блиским државама и параджавним творевинама трудили су се да остваре великодржавне пројекте и хомогеност становништва, најчешће геноцидом. На тлу Југославије поражени су немачки фашисти, међу којима треба рачунати и фашисте фолксдојчере, хрватске усташе, српски фашисти предвођени Недићем и Љотићем, те италијански, мађарски, бугарски, албански, црногорски, муслимански и словеначки фашисти. Међу поражене треба убројати и окупаторима блиске четничке формације, попут Ђујићеве. Не треба заборавити ни да је Драгољуб Михаиловић августа 1944. у Ражанима постигао усмени споразум са Недићем о заједничкој антикомунистичкој борби.[viii][ix] Михаиловић се оглушио на обраћање краља Петра од 12. септембра у ком је краљ позвао све Србе, Хрвате и Словенце да приступе Народноослободилачкој војсци Југославије, тиме издавши краља за којег се тобоже борио. „Сви они, који се ослањају на непријатеља против интереса свог властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига, ни пред народом ни пред историјом,“[x] рекао је краљ Петар. Да ли га данашњи Михаиловићев статус у колективном сећању оповргава?

            Победници су Совјетски Савез и либералне парламентарне демократије (САД, Велика Британија и Француска), те антифашистички покрети отпора, било комунистички, било грађански. Они су, уз милионске жртве, прекинули крволочни пројекат расистичког преуређивања Европе и уништења човека као индивидуе. На југословенском простору победници су, најпре, „партизани“, Народноослободилачка војска Југославије, предвођени Комунистичком партијом Југославије. Они су у четири године рата, уз стотине хиљада погинулих и рањених бораца[xi], највише допринели отпору против фашизма у југоисточној Европи, да би на крају у садејству са Црвеном армијом ослободили читаву територију Југославије од фашиста и њихових помагача. Мању улогу одиграли су делови избегличке владе и грађански антифашистички политичари који су приступили Народном фронту Југославије, те четници који су устали против окупације у 1941. години. Ослобођење, нажалост, нису дочекале жртве усташког геноцида над Србима, жртве геноцида над Јеврејима и Ромима, те жртве небројених етнички мотивисаних злочина широм Југославије. Свеукупно – милион мртвих.[xii] Пошто је затражено да пишем из перспективе данашње Србије, навешћу и значајан податак да је међу страдалима било 500-580 хиљада Срба и Црногораца.[xiii]

Прва прослава Дана победе у Москви, 1945. године

            Седамдесет пет година касније, Дан победе у Републици Србији треба да буде прослављен уз одавање захвалности Југословенској армији, која је сарађујући са Црвеном армијом, и у мањој мери британском и америчком војском, Србију и Југославију ослободила од фашиста и њихових помоћника. На пољу сећања, треба уважити научна сазнања о броју жртава и одговорности појединачних актера рата, да се њима не би манипулисало у политичке сврхе. Дебате о социјалистичкој Југославији, њеним успесима и грешкама, као и о њеном распаду, треба сачувати за неки други датум. Лагао бих када бих рекао да очекујем од Републике Србије, данас уређене попут парламентарне демократије, да баштини тековине победника. Оно чему могу да се надам је да ће у неминовним кризама капитализма Дан победе и сећање на антифашистичку борбу бити довољно снажни симболи који ће инспирисати народ да се одлучно супротстави фашизму у настајању, било у Србији, било у иностранству. Да фашизам остане поражен.

Вукашин Зорић, историчар

За Центар за међународне односе и културну сарадњу

[i] Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije, Knjiga II – Narodnooslobodilački rat i revolucija, Nolit, Beograd, 1988. Стр. 430.

[ii] „Naređenje Vrhovnog komandanta JA od 15. maja 1945. Štabu 4. armije za dostavljanje podataka o broju ratnih zarobljenika sa stanjem na dan 15. maja kao i mestima razmeštaja”, dokument 300. u Zbornik NOR-a, tom II – Dokumenti vrhovnog štaba NOV i POJ – knjiga 15 – 1. januar – 15. maj 1945. Vojnoistorijski institut, Beograd, 1982. стр. 467. http://znaci.net/zb/4_2_15.pdf

[iii] Цитат преузет из Nolte, Ernst, Fašizam u svojoj epohi, Prosveta, Beograd, 1990. Стр. 11.

[iv] Митровић, Андреј, Фашизам и нацизам, Удружење за друштвену историју и Чигоја штампа, Београд, 2009. Стр. 15.

[v] Kuljić, Todor, Fašizam – Sociološko-istorijska studija, Nolit, Beograd, 1987. Стр. 15-16.

[vi] Исто, стр. 28.

[vii] From, Erih, Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd, 1969. Стр. 191-199.

[viii] О садржају споразума више у: Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом – Стенографске белешке и документа са суђења Драгољубу-Дражи Михаиловићу, Савез удружења новинара ФНРЈ, Београд, 1946. Стр 236. http://znaci.net/00002/371.pdf

[ix] „Obaveštenje štaba Komande Srbije od 7. septembra 1944. potčinjenim jedinicama o ulasku jedinica Srpske državne straže u sastav četničkih jedinica pod komandom štaba Komande Srbije”, dokument 61. u Zborniku NOR-a, tom XIV – Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića – knjiga 4 – avgust 1944 – maj 1945. Vojnoistorijski institut, Beograd, 1985. Стр. 211-212. http://znaci.net/zb/4.php?vol=14&bk=4

[x] „Govor kralja Jugoslavije Petra II u londonskoj emisiji B. B. C. na srpskohrvatskom jeziku 12. septembra 1944. sa pozivom na ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca pod rukovodstvom komandanta Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije maršala Tita“, dokument 8. u Zborniku NOR-a, tom XIV – Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića – knjiga 4 – avgust 1944 – maj 1945. Vojnoistorijski institut, Beograd, 1985. стр. 1041. http://znaci.net/arhiv/dokument/33975

[xi] Petranović, Branko, нав. дело. стр. 436.

[xii] Kočović, Bogoljub, Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Veritas Foundation Press, London, 1985. Стр. 54.

[xiii] Исто, стр. 101. До сличних бројки дошао је и Владимир Жерјавић у књизи Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svjetskom ratu, Jugoslovensko Viktimološko društvo, Zagreb, 1989.

Претходни ЦеМОКС текст можете прочитати овде