Реч балканизација (balkanization) је најважнији појам изведен од речи Балкан.[i] Термин балканизација је временом мењао своје значење, али је до данас остао доследан чинилац у одржавању негативних стереотипа о Балкану и његовим становницима.  Можемо, у грубим цртама, посматрати две фазе у развоју значења овог термина. Појавио се крајем Првог светског рата када су процеси дезинтеграције Руског и Хабзбуршког царства и формирање нових држава на њиховим територијама упоређивани са претходним распадом Отоманског царства. У другој фази дошло је до деконтекстуализације термина од самог полуострва и његове реконтекруализације у различитим географским, или боље рећи политичким контекстима накод Другог светског рата који немају никакве везе са Балканом.[ii] Добар пример је улазак овог термина у политички речник Француске како би означио проблеме независних афричких држава одвојених од некадашње Affrique occidentale française.

Дакле, балканизација је коришћена да означи процес распарчавања претходних географских и политичких целина по националном основу на нове, и што се тиче могућности опстанка, проблематичне државице.[iii] Пак, од тог времена, балканизација добија значења у различитим сферама живота. Термин је временом показао толику полисемантичку моћ да се балканизацијом описују различите појаве у демографији, интернету, медијима, образовању, финансијском тржишту, академији, пословању маркетинг агенција, уметности и чак бургерима.[iv]

Тако можемо рећи да балканизација представља дискурс доминантно пежоративих карактеристика коришћених да опишу широк спектар ситуација, околности, простора и људи, док се историјски посматрано у те карактеристике убрајају бесмилене разлике, варваризам, трибализам, неразвијеност, неспремност на сарадњу, дезинтеграција,

фрагментација, парцијализација, нестабилност, непоузданост, дехуманизација, разарење цивилизације итд.[v] Занимљиво је поменути да см термин није употребљаван само на Западу, већ је у доследној примени у Афричким земљама у истом негативном контексту. Патрис Лумумба у говору 1958. године напомиње како ће се, поред борбе за национално ослобођење, његов покрет свим расположивм силама борити против балканизације националних територија (види овде).

Балканизација је јужно од Сахаре углавном помињана као кључни инструмент европског империјализма који је отворио пут неоколонијалној доминацији.[vi] Морам приметити, иако у томе не могу побећи од ограничења субјективног закључивања, да се већина поменутих негативних стереотипа из којих произилази цео балканистички дискурс, а чији настанак на Западу има јасне историјске разлоге, бива у изненађујућој мери поунутрашњен у нашем колективном саморазумевању. Утисак је да када становник Србије врши сопствену самопроцену, он као да то чини посматрајући себе из Берлина или Лондона. Дакле, наш поглед је скоро увек западноцентричан чак и када процењујемо сами себе.                                                       

У политичком смислу, можемо рећи да се термин балканизација и даље користи како би означио различите видове дезинтеграције, парцијелизације или фрагментације одређених политичких формација (нпр. Европе: овде, овде и овде; или Сједињених Држава: овде и овде) и остаје као једна од политчких увреда. Управо насупрот тим процесима термин балканизације у лингвистици означава радикално другачије феномене.

Поред генеалошке класификације језика (по сродности, нпр. српски, руски, пољски), у лингвистици се језици групишу и према особинама које нису резултат заједничког порекла. Те групе језика називамо језичким савезима, а типичан пример језичког савеза је балкански језички савез (енг. Balkan linguistic league, нем. Balkan sprachbunde) који чине македонски, грчки, бугарски, румунски, албански, влашки, цинцарски и источни дијалекти српског језика. Иако су у свим језицима ове заједничке особине присутне најпре у дијалектима, неке показују толику експанзивну снагу да продиру и у књижевне језике. Дијалекти, као једини природни језици, у оном смислу у ком на њихову структуру не утичу никакву вештачки елементу (образовање, књижевност, медији), свакако су најважнији извор података када говоримо о балканском језичком савезу. О каквим појавама је реч?                                                    

Оне се пре свега очитују на граматичком плану. То су: употреба члана да означи оно што је познато или одређено (нпр. рум. omul, fata: om, fat  алб. njeriu, vajza: njeri, vajzë, буг. човекът, девойката: човек, девойка), аналитичка компарација (нпр. срп. добар, подобар, најдобар уместо добар, бољи, најбољи), аналитичи футур са глаголом хтети (нпр. срп.  ће пишем, ће пишеш, буг. ще пиша, ще пишеш, грч. θα γραφω, θα γραφις), аналитичка деклинација (од падежа се разликују номинатив и акузатив као општи падеж).[vii] Ту спадају и удвајање објекта (мене ме боли), неразликовање правца и места (где идеш уместо куда идеш?) и скоро ишчезла употреба инфинитива. Ово су само неке заједничке црте балканских језика које се иначе простиру на целокупну језичку структуру па тако укључују и заједничку лексику, синтаксу, фразеологију…

Поменуте заједничке особине у балканским језицима називамо балканизмима и под њима подразумевамо сваку подударност у различитим балканским језицима, која није распрострањена у словенским и романским језицима ван Балкана, а конвергентног је порекла.[viii] Степен присуства балканизама у једном језику називамо степеном балканизације. Јоуко Линдстед, пратећи дванаест балканизама у пет балканских језичких група саставио је индекс балканизације са следећим резултатима: балкански словенски језици = 11.5, албански = 10.5, балкански ромски и грчки = 9.5, балкански романски = 7.5.[ix] Видимо како су словенски језици у највећој мери балканизовани, чему свакако доприноси македонски језик на чијем се простору према неким научницима налази центар балканистичких процеса.                                                                                         

Све у свему, видимо да се ради о феномену заједничког развоја, дакле интеграције, што је потпуно супротно значењу који балканизација има у политичком речнику. Ове појаве језичког приближавања последица су посебних историјских околности који су условљене културним, економским, државним и другим везама  међу балканским народима. На првом месту се ту налази присуство вишејезичних говорника на Балканском полоству, јер језички контакт у правом смислу не значи суживот две етничке групе које говоре различитим језицима, већ постојање појединаца који познају више језика и у чијем говору долази до мешања језичких структура. Свакако, потреба да се говори као други, жеља да се комуницира са другим језичким заједницама у основи је овог феномена.                                                                                                                        

Настанком националних држава и формирањем књижевних језика долази до слабљења балканских језичких процеса што је у првом реду последица постепеног нестанка дијалеката. Пак, одређени балканизми опстају и на плану књижевног језика и представљају честу појаву у медијима. Једна од њих је потискивање инфинитива (нпр. Министарство мора да уплати средстава: Министарство мора уплатити средства) и непостојање дистинкције прилога где и куда (где ћеш да идеш, нећете нигде да идете).

На крају, можемо закључити како балкански језички феномени показују приближавање различитих језика и култура што је веома супротно ономе што процеси балканизације означавају у политичком речнику у коме су се дубоко усадили негативни стереотипи о Балкану. Једна од занимљивости коју ваља приметити, а која свакако показује снагу коју имају стереотипи, је та да када се говори о појави језичких савеза у другим деловима света никада се неће употребити израз балканизација која у овом случају представља процесе интеграције и заједништва на различитим нивоима. Балканизација у лингвистичком смислу није подвргнута деконтекстуализацији и остаје уско везана за геограгфски простор Балкана. То је свакако разумљив и јасан показатељ снаге политике да обликује моћне и дуготрајне културолошке стереотипе.

Ми, као становници Балкана, морамо бити свесни другачијих примера у нашој средини који указују на истинитију слику од оне коју посредно или непосредно намеће политика. Уосталом, стварност је и на Балкану, као и свуда на свету, сива.

Милош Милићевић
програмски директор Центра за међународне односе и културну сарадњу


[i]Marija Todorova, Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd, 1999, 64.

[ii]Liridona Veliu,Balkanization. In: The Palgrave Encyclopedia of Peace and Conflict Studies. 2. https://doi.org/10.1007/978-3-030-11795-5_34-1

[iii]Todorova, Isto, 65.

[iv]Veliu, Isto, 6.

[v]Liridona Veliu, #Balkanization:A Critical Study ofOtherness through Twitter, University of Innsbruck,

Innsbruck, 2018, 10.

[vi]Zoran Ćirjaković, Globalna Afrika, Arhipelag, Beograd, 2013, 9.

[vii]Првослав Радић, Увод у србистику тезе (1), Универзитет у Београду Филолошки факултет, Београд, 2011, 71.

[viii]Бојан Попов, ,,Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу“ , Јужнословенски филолог, XL: 28

[ix]premaO. M. Tomić, Balkan sprachbund morpho-syntactic features, Studies in Natural Language and Linguistic Theory, Vol. 67., 24.

Претходни ЦеМОКС текст можете прочитати овде