Dobro je poznato da je jedan od najbitnijih elemenata svake, pa i svetske ekonomije, tržište. Na tržištu se susreću ponuda i tražnja, što na prvu loptu deluje normalno i sasvim bezazleno. Međutim, šta se dešava na svetskom tržištu od kraja prošle 2019. godine do današnjeg dana?

U početku smo mislili da će samo grad Vuhan i provincija u kojoj se on nalazi trpeti, jer je grad bio zatvoren, ništa se nije prodavalo, nije bilo kruženja novca, pa se očekivalo da će se nešto loše desiti. Ipak, kad je virus korona odlučio da krene na put u „beli svet“ neki su počeli da se brinu, dok su drugi počeli da se raduju. Zašto?

Svedoci smo hiper-produkcije, masovne proizvodnje dobara. Proizvodimo na svetskom nivou više nego što možemo kupiti. Mnogi kojima proizvedeno treba, nemaju novca da to kupe. Oni koji imaju dovoljno novca, čak i više no dovoljno, nemaju potrebe za novim proizvodima, jer mnogo već poseduju. Globalna nejednakost buja.   Ovakav  sistem je naizgled održiv ,  jer  proizvodimo još i još, tako da svaki put imamo bar jednu jedinicu proizvoda više.  Ako smo ovog meseca proizveli 100 rolni tolet papira, sledećeg moramo 101. Lako je zaključiti da se trenutna svetska ekonomija održava kreditima koji ovakvom sistemu daju relativnu stabilnost. Ali šta se desilo kada je došao virus korona?

Foto: Pixabay

Scenario koji nas je zadesio je da se rafovi masovno prazne, deo populacije koja radi u uslužnim sektorima ostaje kod kuće i ne privređuje, već samo troši novac na danas već nepotrebne zalihe, dok ostatak  industrije ili stagnira, ili radi smanjenim kapacitetom, pošto je izvoz stao. Ovo važi za mnoge grane  privrede Zapadne Evrope i Severnoameričkog kontineta osim jedne grane, a to je poljoprivreda sa prehrambenom industrijom, koja radi više nego ikad. Došli smo do ključne tačke: zbog pražnjenja rafova, nastupio je disbalans; na tržištu tražnja je naglo porasla, dok je ponuda ostala ista, ili je čak i pala, jer neke robe ili usluge nisu mogle da se uvezu, ili izvezu, zbog vanrednog stanja širom sveta. Sa jedne strane, deo preduzeća je dobio ogroman priliv kapitala, zbog masovne kupovine njihovih dobara, dok je, sa druge strane, drugi deo preduzeća ostao bez redovnih priliva novca, bilo zbog nemogućnosti izvoza, bilo zato što su njihovi proizvodi okarakterisani kao nebitni ili manje bitni prosečnom potrošaču. Jer ko će da kupuje novu ugaonu garnituru kad ne zna da li će mu uopšte biti potrebna za dva meseca, zato što baš on može da bude „žrtva korone“.

Šta se zapravo desilo? Stanovništvo se podelilo na one koji konstanto gube svoj novac, na one čiji kapital raste i na manjinu koja stagnira. Ulazom dodatne količine kapitala, neka preduzeća su dobila priliku da se dodatno razvijaju i usavršavaju, dok ona koja su u gubitku moraju da se bore za opstanak. Primer predstavlja elektro-medicinska industrija, koja proizvodi svima nama dobro poznate respiratore. Koliko god oni bili human proizvod i pomogli mnogima da prežive, ipak spadaju svojom cenom u luksuzna dobra. Zamislite sada scenu na tržištu kada tražnja enormno raste, a ponuda je ista. Logična ekonomska pojava u ovoj situaciji je da cena raste, ne samo respiratora već bilo kog dobra, sve dok država zakonski ne ograniči cenu dobra, a tada mogu nastati nestašice, a možda i ilegalana tržišta.

Šta se to desilo sa tržištem? Da li će se vratiti u normalu? Hoće, ali ne odmah. Zamislite da imate skočicu-lopticu koju ćete baciti sa petog sprata zgrade.  Svi vi koji ste ovo radili u detinjstvu znate da se loptica pošto ste je „zviznuli“ neće vratiti baš kod vas na peti sprat, nego će u povratku „na gore“ doći do komšije na šestom, a možda i do komšinice na sedmom spratu, pa će se tek iz drugog, ili trećeg puta, vratiti kod vas, pod uslovom da je uhvatite. Znači nije dovoljno doći do početne tačke ravnoteže već je i treba održati.

Dakle, države čija se privreda bazira na primarnim i malim delom sekundarnim sektorima i delatnostima manje će osetiti jak udarac krize koja nam predstoji, usled disbalansa tržišta. Međutim,  njima predstoji opasnost od inostranih kredita koje su uzimale u prethodnom periodu.  Države čija se privreda bazira na ostalim sektorima biće u ozbiljnom problemu, ukoliko nemaju dovoljne zalihe novca i siguran način finansiranja, da bi pokrile troškove, tj. „minus“ nastao za vreme pandemije. Jedna od pozitivnih posledica može biti promena orijentacije mnogih privreda i investicionih planova mnogih vlada. Prelaz sa sektora usluga, masovne industrijske proizvodnje roba za široku potrošnju, pa čak i IT-tehnologija, ka  poljoprivrednom i prehrambenom sektoru, jeste mogući odgovor na krizu izazvanu virusom korona. Svedoci smo da kad nastupi kriza,  jedino bitno je preživeti, a to bez hrane i vode, nikako,  ne možemo. Jedno je sigurno, širom sveta će doći do promena valutnih kurseva, negde do inflacije, a negde i do deflacije. Naučili smo da se „kuće“ ne grade na temelju od bankovnih kartica, već na životno bitnim resursima i da je bogat onaj koji ima svoje, bez kamate, bez lizinga, bez hipoteke…

Filip Marković, urednik u magazinu Student
Direktor za inovacije i razvoj
Centra za međunarodne odnose i kulturnu saradnju

Prethdoni CeMOKS tekst možete pročitati ovde