Откако су се бивши шпански прекоморски поседи на простору Средње и Јужне Америке ослободили и створили независне државе, политичка сцена Латинске Америке била је и више него турбулентна. Склоност ка војним диктатурама, политичким убиствима, жестоком прогону политичких неистомишљеника и изградњи култа личности владара (каудиљизам) деценијама су показивале, без изузетака, све земље од реке Рио Гранде до Огњене земље. За политички простор Латинске Америке посебно је симптоматична снажна идеолошка поларизација, која се у свој пуноћи исказала након завршетка Другог светског рата. Продором марксистичких идеја у осиромашене латиноамеричке земље и активним спровођењем Монроове доктрине од стране Сједињених Америчких Држава створено је плодно тле за лутања од крајње деснице ка крајњој левици и обрнуто. Чини се да је, управо зато, баш у Латинској Америци најтеже пронаћи пример земље која је имала вишедеценијску политичку, економску и социјалну стабилност, али и умерену власт, односно владавину политичког центра. Изузетак је Костарика, чији председник Хосе Фигерес Ферер је 1949. године укинуо војску и тиме лишио ову државу грађанских ратова који су беснили у њеној околини.

За разлику од фигеристичког антимилитаризма, већина других латиноамеричких идеологија не само да је одбацивала оружану борбу као начин за освајање власти и спровођење политичких циљева, већ ју је неисцрпно користила у готово свакој кризној ситуацији. Тако су на власт (уз неоспорну подршку значајног броја грађана њихових земаља) преко бајонета дошле како присталице левичарских идеологија попут чавизма у Венецуели, кастризма на Куби и сандинизма у Никарагви, тако и следбеници оних десничарских – пиночетизма у Чилеу, стронизма у Парагвају или трухиљизма у Доминиканској Републици. Уместо економског и социјалног прогреса, закона и реда на улицама и просвећености у јавној сфери, крајње идеолошки обојени режими доносили су са собом снажну политичку поларизацију, друштвене немире и, неизбежно, насиље. Тако се Латинска Америка деценијама налазила у зачараном кругу кретања од једне ка другој идеолошкој крајности. Излаз из њега многи су видели у одлучном одбијању низа латиноамеричких земаља да, након победе Сједињених Америчких Држава у Хладном рату, некритички прихвате неолиберални економски модел заснован на Вашингтонском консензусу.

Те земље су у периоду између 1998. и 2009. године изабрале левичарске владе које су уско међусобно сарађивале у областима економије, културе, латиноамеричких интеграција, те на међународној сцени где су се трудиле да пронађу савезнике који би им помогли да неутралишу вишедеценијски утицај званичног Вашингтона. Лари Ротер, репортер „Њујорк тајмса“, први је током боравка у Монтевидеу политичко скретање ових земаља улево означио као „ружичасти талас“, алудирајући на то да није реч о (црвеном) комунизму, већ о умеренијем социјалистичком курсу. Ружичасти талас захватио је прво Венецуелу доласком на власт Уга Чавеза 1999. године, а потом и друге латиноамеричке земље. У Бразилу 2003. године на власт долази Луис Инасио Лула да Силва, а исте године у Аргентини тријумфују перонисти предвођени Нестором Киршнером. Табаре Васкес је испред левичарског Широког фронта освојио власт у Уругвају 2005. године, а наредне године левичари тријумфују у још две земље – Ево Моралес осваја власт у Боливији, а у Никарагви се сандинисти предвођени Данијелом Ортегом спектакуларном изборном победом поново враћају на власт. Левичари су власт преузели и у Хондурасу (Мануел Селаја, 2006), Еквадору (Рафаел Кореа, 2007), Парагвају (Фернандо Луго, 2008) и Ел Салвадору (Маурисио Фунес, 2009). Наду у извеснију и стабилнију будућност Латинске Америке уливала је и чињеница да су у многим од поменутих земаља левичарске владе успеле да освоје неколико узастопних мандата. Тако су лулисти у Бразилу владали све до државног удара против Дилме Русеф 2016, перонисти су се захваљујући Нестору и Кристини Киршнер задржали на власти у Аргентини све до 2015. године, док су кореисти у Еквадору владали пуних десет година. Ево Моралес је владао чак три узастопна мандата, док се у Венецуели, Никарагви и Уругвају левица још увек држи на власти. Вишедеценијски кубански комунистички режим је, наравно, прича за себе.

            Почетком друге деценије 21. века показало се, ипак, да је политичка стабилност и идеолошка униформност још увек недосањани сан милиона Латиноамериканаца. Истрошеност левице, још увек нерешени егзистенцијални проблеми грађана, као и промене на међународном плану утицале су на то да десничари полако и сигурно преузму власт у великом броју латиноамеричких земаља. Латинској Америци десио се нови, тзв. плави талас, оличен у фаворизовању конзервативних вредности у јавној сфери, стигматизацији латиноамеричког социјализма као рецидива комунизма, те прихватању неолибералних економских реформи и јачању сарадње са Сједињеним Америчким Државама. Плави талас кренуо је из Панаме, где је контроверзни десничарски бизнисмен Рикардо Мартинељи освојио власт 2009. године, да би се попут домино ефекта прелио на остатак континента. У Чилеу Себастијан Пињера, десно оријентисани милијардер, преузима власт 2010. године и земљу уводи у нову фазу економског турбо-неолиберализма. Сличне промене у наредним годинама дешавају се и у Хондурасу, Гватемали и Парагвају. Тренд освајања власти од стране богатих бизнисмена десничара није заобишао ни Аргентину, где је Маурисио Макри  победио перонисте на председничким изборима 2015. године.

            До далеко турбулентнијег заокрета у десно долази у Бразилу, где је најпре након фабрикованог удара против председнице Дилме Русеф (а под плаштом одржавања Олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016. године) на власт дошао Мишел Темер, а потом и контроверзни ултрадесничар Жаир Болсонаро 2019. године. Након смрти Уга Чавеза, чавизам је добио далеко мање харизматичну перјаницу у лику Николаса Мадура, чији режим још увек одолева снажном притиску венецуеланске опозиције, вашингтонске администрације и економској изолацији. Питање је, ипак, до када ће то бити могуће. Оно што се чинило као реалан сценарио у Венецуели прошле године десило се у Боливији. После сумњиве победе на председничким изборима, Моралес је свргнут у својеврсном државном удару, а земља је током неколико дана де факто била у грађанском рату. Незапамћену идеолошку промену учинио је актуелни председник Еквадора Лењин Морено који је 2017. године изабран као предводник левице, да би недуго затим заочео низ неолибералних реформи које су наишле на огорчење изневерених грађана.

            Премда су перонисти предвођени Албертом Фернандесом поново освојили власт крајем 2019. године, општи тренд у Латинској Америци је очигледан – од ружичастог ка плавом. Неки ове промене описују као „трампизацију Латинске Америке“, алудирајући на сличност захтева и програма политичке деснице на овом простору и политике Доналда Трампа. Нажалост, општа оцена је да Латинску Америку у блиској будућности очекује период политичке нестабилности, економске и социјалне кризе, али и могућих оружаних сукоба. Изазови су бројни – од могуће војне интервенције Сједињених Америчких Држава у Венецуели и најаве Трампове администрације да је Никарагва следећа на реду за „демократизацију“, преко рата мексичке државе са нарко-картелима који траје још од 2006. године, великих социјалних протеста у Чилеу, Колумбији и Еквадору, до Аргентине која поново жели да се ослободи диктата Међународног монетарног фонда и Боливије која се налази у неизвесном периоду међувлашћа, а чија власт стрепи од Моралесовог повратка у земљу. Једно је сасвим сигурно – Латинска Америка је поново у зачараном кругу идеолошке поларизације.

Извори:

  • Рајко Петровић, Политичке идеологије у Латинској Америци, Београд : Поредак : Институт за европске студије : IES, Друштво хиспаниста, 2020 (Нови Сад : Артпринт) – 111 стр.
  • Carlos Roa, Changing Tides: On the Political Changes Occurring in Latin America, Center for International Relations and Sustainable Development (CIRS), Belgrade, 2016, 47 p.
  • Ailynn Torres Santana, De la marea rosa a la marea conservadora y autoritaria en América Latina: desafíos feministas,  Friedrich Ebert Stiftung Ecuador, Quito, 2019, 46 p.
  • Mayumi Yasunaga Kumano, “La desigualdad y la inestabilidad política en América Latina: las protestas en Ecuador, Chile y Colombia”, Documento de Opinión, Núm. 22/2020, Instituto Español de Estudios Estratégicos, 17 de marzo de 2020, págs. 1-17.

М.А. Рајко Петровић

Институт за европске студије