Пандемија вируса корона је убрзала оно што су геополитика и технологија већ отпочеле: нарушавање америчке финансијске доминације

Током јануара, каже The Economist, десила крајње неуобичајена ситуација. Наиме, на једном скупу финансијских магната света, један генерал, чија војничка диоптрија препознаје само „чврсту“ моћ – дакле наоружање и голу силу – упозорио је окупљене на две ставке: прва је да Америка пред собом има највеће изазове од краја Хладног рата оличене у Русији, Ирану и вирусу корона, а друга се тицала погрешне употребе америчке финансијске моћи. Ово друга ставка је управо заинтригирала аутора текста. Наиме, он каже да је генерал упозорио да САД својим санкцијама приморавају противнике да оформе потпуно независни финасијски ситем.

          Од Другог светског рата, Америка је средиште финансијског система који почива на институцијама (пре свега Светска банка и ММФ), валути (тј. долару) и различитм инструментима плаћања. Она диктира ликвидност која омогућава циркулацију у оквиру светске економије. До скоро се чинило да су сви светски играчи ушанчени у том статусу кво, и да ускоро неће бити битнијих промена. Ипак, Кина, чији је удео у светском БДП-у нарастао на 15.5% са 3.6% колико је био 2000, сада наступа као „хегемон који чека“, формирајући полако независни финансијски систем.

          Иако је Кинеска привреда дубоко уринута у токове светске трговине, она и даље нема финансијску доминацију. Да би то учинила, она мора изазвати амерички финансијски систем. Иако је пажљиво улазила у те процесе, чини се да пандемија вируса корона даје убрзање том процесу.

          Актуелни финансијски поредак, каже The Economist, формиран је у Бретон Вудсу, после Другог светског рата, у тренутку када је већи део Азије и Европе био у рушевинама, а Америка поседовала већину светског злата. Како се међуратни финансијски систем показао неодрживим, донета је одлука да се све валуте света вежу за долар, а долар за злато. Ипак, већ је са уздизањем привреда Јапана и Немачке, те са претераним штампањем новца за време Вијетнамског рата овај систем доживео колапс, и одбачен је – али је преживео „доларски стандард“, тј. одлука да све валуте буду везане за долар.

          Капитализација инструмената плаћања од стране Америке уследила је седамдесетих, када су тзв. АТМ апарати преко читавог континента успостављени као базе за размену малих количина новца. Права експанзија се десила тек када су два главна произвођача картица, Visa и MasterCard, купили два главна произвођача АТМ апарата и тиме обезбедили себи прекоокеанску експанзију. Али револуција се брзо пренела и на веће новчане трансфере. У суштини је група банкара засела и стари Telex систем комуникације приликом новчаних трансфера, који је једноставно био компромитован могућношћу људске грешке, заменила за Swift систем, који је постао lingua franca читавог банкарског света. Тако су осигурани међународни преноси новца. Временом је амерички финансијски систем модернизован дигиталиизацијом, док су Немачка и Јапан државне обвезнице претварале у доларске резерве. Тако се десило да је између 1980. и 2003. америчка залиха хартија од вредности скочила са 105% на вредност три пута већу од њиховог БДП-а, што је направило одскочну даску за америчке инвестиционе банке на нивоу глобуса. Америчке инвестиционе банке су се стапале, почев од ’90их, са комерцијалним банкама, и до 2008. од 35 великих финансијских играча, остала су четири: Citigroup, Wells Fargo, JPMorgan Chase и Bank of America.

          Амерички удео у глобалном финансијском систему остаје велики и након рецесије из 2008. године, када су да би сачувале долар, Федералне резерве дозволиле многим нацијама света и међународним институцијама да се задужују у доларима, да би сачувале своју супремацију. Суштина супремације лежи у томе што онај ко штампа долар, заправо, одређује такт кретања светског тржишта, јер је светско тржиште политичким одлукама од Другог светсог рата – везано за долар.

          Шта се мења?

          I Геополитика

          Од пресудног утицаја на економске промене је геополитика. Наиме, док су финансијске институције представљане као носиоци прогреса, није било никаквих проблема. Међутим, промена наступа када је Америка 2001. почела да користи те институције као инструмент финансирања борбе против тероризма, тврди Хуан Зарате, који је био саветник председника Џорџа Буша и креатор плана који се излаже. Наравно, претходно су све своје савезнике убедили у то да је тероризам реална претња по глобални мир. Убрзо се борби против тероризма прикључује и потреба за финансирањем борбе против организованог криминала и смањења нуклеарног наоружања. То је почело објективно да дави светско тржиште.

          II Санцкије и кинески технолошки одговор

          За време Барака Обаме, употреба финансијског система као оружја ескалира – када се 2014. Крим припојио Русији, да би мета „финансијског система“ постали олигарси, компаније и читави економски сектори. Председник Трамп је почео ове мере да користи против тзв. савезника. У децембру су мета санкција биле фирме које су градиле гасоводе из Русије ка Европи. Америка је од 2008. године казнила европске банке са 22 милијарде долара, а остале у истом периоду са тек 7 милијарди долара. Током 2019. године, Америка је наметнула санкције чак 82 пута. Као колатерална штета трговинског рата са Кином, падају такође привредни субјекти: од 2016. када је 51 привредни ентитет угрожен санкцијама, у марту ове године листа „забрањених“ броји 159 имена.

          Зато Кина тражи своје место у растућим економијама света. Тако фирме које се баве новим технологијама меркају свет од 2.3 милијарде становника, једну читаву област глобуса у којој је употреба мобилних телефона обрнуто пропорционална употреби кредитних картица, у чему су САД доминанте. Тиме Кина својим „суперапликацијама“, које одржава заправо њено домаће тржиште, намеће нове начине за циркулацију добара у огромном делу света.

          Проблем се и даље јавља у следећем. Некада је јачи долар (што се сада дешава, имајући у виду позајмице и обрачун извоза у доларима) значио да Америка може више да купи. То више не значи, али значи да Кина може добити мање. И то се дешава управо када се залог читаве кризе увећава: дуг у доларима растућих економија света је од 2010. године нарастао на 3.8 трилиона долара.

          III Пандемија вируса

          Поремећаји изазвани пандемијом вируса корона изазвали су локалне несташице добара, што је навело владе да размисле о скраћивању тзв. ланца снабдевања. То би значило фрагментацију глобалног тржишта, што изузетно доприноси политици Кине која је још увек регионална сила са растућим тенденцијама. У таквим условима, Кина би могла да инспирише и сугерише нове начине пословања. Економски крах у Америци, који је тек најављен стимулативним мерама од 2.7 милијарде долара за привреду, поткопава уверење да она може да сервисира доларски дуг.

          Криза је угрозила и друге земље, па и Кину, али Кина је успела да санира пандемију код куће и сада намеће наратив о успесима које је земља способна да постигнеу свом дворишту. Са друге стране, „лепак“ који држи финансијски систем јесте уверење да Америка може да води читав свет у просперитет. Ипак, та репутација и легитимиет који на тој репутацији почива, гадно су угрожени. Озбиљни удари на финансијски систем тек следе, а први на линији фронта су војници одбране „доларског стандарда“, тј. банке.

Извор: The Economist