Његово житије представља доказ оних речи Милоша Црњанског да све велико на Балкану силази са планина. Јер са тих сурих висова крвљу попрсканих, Црне Горе, Брда, Боке, Старе Херцеговине и Приморја, његов лик израста у стамени храст, чије корење пије из наших бистрих и уснулих свенародних сећања, а чије крошње хватају ветрове Европе и света, Истока и Запада.

Фото: Митрополит Амфилохије (скорз десно) испред Његошеве капеле пред рушење 1974. године. (Извор: Фејсбук)

“Но пријатељу! Стижемо прекасно. Живе додуше 
Богови још, ал горе над главом, у другом свету.
Бескрајно делују тамо, а као да мало маре.
Живимо ли; толико штеде нас небесници. 
Јер не може увек слаби да садржи их сасуд,
Понекад само поднесе обиље Божји човек.
Сан о њима је потом живот. Али блудња
Помаже, као дремеж, и снажи нас невоља и ноћ
 Док јунака доста у бронзаној не порасте колевци,
И срца, ко пре снагом небесницима сличних.
С грмљавином тад ће доћи. Међутим, често ми се
Чини боље да спавам, но тако без другова да сам,
Тако да ишчекујем, а шта да чиним и кажем.
Не знам. И чему песници у оскудно време?
Но они су, кажеш, као свештеници Бога вина,
Што од земље до земље ходише у Светој ноћи”.

Фридрих Хелдерлин, ‘Хлеб и вино’

“Нисам познавао Шекспира, али је Шекспир знао мене”, казао је на јубиларном скупу посвећеном тристогодишњици Шекспирове смрти 1916. године млади Николај Велимировић. Такав утисак смо, верујем, имали сви ми који смо тих дана долазили у Црну Гору, на поклоњење Архиепископу цетињском, Амфилохију. Утисак да нас је овај морачки јасновидац све јасно видео. Какви смо у љубави и бесу, у правичности и вери, у лажима и у кајању, пред светом и пред собом. И такве нас је прихватао.


Његово житије представља доказ оних речи Милоша Црњанског да све велико на Балкану силази са планина. Јер са тих сурих висова крвљу попрсканих, Црне Горе, Брда, Боке, Старе Херцеговине и Приморја, његов лик израста у стамени храст, чије корење пије из наших бистрих и уснулих свенародних сећања, а чије крошње хватају ветрове Европе и света, Истока и Запада.


Над одром Светог Јустина Ћелијског, Он је, чини се, одредио свој пут. “Гаси [се] кандило вере у њиховој Црној Гори”, казао је Амфилохије. Он је то кандило упалио и њиме осветлао цело Српство и целу Европу.


Умро је као Перикле, у доба велике куге, након што је свом Народу подарио демократију. Његово име значи “два вода војске”. Он је те две војске, једну српску, и једну несрпску, ставио под исти барјак. Те кости што су погрешно срасле у Црној Гори, после непојмљивог терора, он није поново ломио, сакатећи и богаљећи биће свог Народа, него је научио свој Народ каква му је Снага, када се само сети себе. 


А и од себе је направио подсетник. Та земља Косова, Јасеновца и црногорског крша, којом се покрио на одру, учинила је од Њега живи источник, а Храм у коме је сахрањен – Новим Ловћеном. 


Над његовим одром су се повиле и поклониле гране свега што расте у Српству. 


И пита Хелдерлин, “чему песници у оскудно време”. Митрополит Амфилохије, који је био песник, који је живео еп, који је био песма, најбољи је доказ, да су песме у оскудном времену најпотребније. Да га оплемене, и дају му знак, којим ће се распознати у огледалу Вечности.

Тиосав Пурић, извршни директор Центра за међународне односе и културну сарадњу

Претходни ЦеМОКС текст прочитајте на линку