BAJDEN OPTUŽUJE TRAMPA


Kaže predsednik Bajden u svom autorskom tekstu za Foreign Affairs od proleća ove godine da je “kredibilitet” SAD naglo opao od trenutka kada su predsednik Obama i on napustili Ovalnu sobu. Kaže da su zahvaljujući predsedniku Trampu saveznici i partneri SAD napušteni, raspušteni profesionalci, kako diplomate, tako i vojnici, te da je nacionalna sigurnost SAD ugrožena na svim meridijanima od Severne Koreje do Irana, od Sirije do Avganistana i Venecuele. Drugim rečima, predsednik Tramp je napustio imperijalni san SAD, i razbio Američki mir. 


ŠTA BAJDEN ŽELI


On želi da Amerika ponovo “vodi”. Pitanje je kolike su mogućnosti za ostvarenje takvog sna, mada novoizabrani predsednik smatra da nijedna druga nacija nema “kapacitet” da vodi. Ono što ne razume on, a ni krug ljudi oko njega, jeste da je Amerika na čelu sa Donaldom Trampom vodila svet u novu realnost. Ne nužno dobru ili lošu, ali neminovnu realnost. Idealizam, vilsonijanizam, i ostale ideološke štrudle zašećerene utopijskim kvaziidealizmom su rastrzane u košmarima američkog “pojasa rđe”, pod bombama onih koji su prema rečima Dika Čejnija oslobađali na Bliskom Istoku, i naposletku u holivudskoj industriji paralize snova koja svetu može da ponudi najviše još jedan rimejk Star Wars-a ili Gospodara Prstenova u kom će Aragorn biti gej-crnac iz Bronksa. Neko mora da javi da prava seksualnih i rasnih manjina nisu isto što i borba protiv komunizma, koja je Americi obezbedila trijumf 1989. Jan Palah koji se 1969. spalio pred sovjetskim tenkovima je preorao zemlju kojoj je trebalo američko seme. Flojd i ostale liberalne alegorije nemaju korelate u kulturama srednje i istočne Evrope koja je Americi potrebna da bi ponovo izgradila svoju transatlantsku alijansu. Uspeh Amerike zavisi od neuspeha Rusije. Otuda u zaključku autorskog teksta, Džozef Bajden napada Putina i veliča “liberalizam”.


KO JE IZGUBIO IZBORE


Američka demokratija. Ona zapravo nije nikad ni bila demokratija, a ni preterano američka, ali je bila najbolji sistem, u nedostatku boljih. Međutim, ovi izbori su u nečemu posebni. Rezultati polarizacije nakon izbora iz 2016. su očigledni. Ali je tada ona polovina glasača koja je glasala za Hilari Klinton smatrala Trampa tek nepodobnim. Ipak, glasači Trampa (koji je osvojio najviše glasova od svih predsednika koji su se ikada u SAD kandidovali za reizbor) će novog predsednika smatrati nelegalno izabranim i nelegitimnim predsednikom. Generisanje ovakvog nezadovoljstva će voditi izvesnim porazom Bajdena (ili nekog drugog Bajdena) na sledećim izborima. Čak i u slučaju da proširi biračko pravo na neku populaciju koja do sada nije imala pravo glasa, pitanje je koliko bi takva manipulacija bila održiva jer moć SAD erodira na svim poljima. Setimo se pouka Rimske imperije koja je podjednako širila biološku bazu na koju se mogla osloniti uključivanjem novih građana u svoj sistem. Ako je problem u sistemu, a jeste, modifikacija Voting Rights Act-a od strane Bajdena, sve i da stekne institucionalnu moć za tako nešto, ne bi vodila dugoročno obnovi moći SAD kakvu smo poznavali do 2001. godine.

DEMOKRASKA STRANKA – PIROV POBEDNIK


I dok oni kojima je do slavlja slave Bajdenovu pobedu, u Demokratskoj stranci traje sukob između levog centra, kom su pripadali svi predstavnici Demokrata u tzv. battleground državama, i levičara koje predvodi mlada i preambiciozna Aleksandra Okasio Kortes. Njen socijalizam je posebno efikasno odvratio Kubance i Venecuelance na Floridi da glasaju za Bajdena, piše The Economist. Uprkos svakom trudu, uprkos ozbiljnim investicijama u kampanju, zahvaljujući socijalističkoj agendi, “defund the police” matrici, itd, Demokrate su nastavile svoju trajektoriju sporog sunovrata.


TRAMPOV PORAZ ILI TRAMPOV PREDAH


Pol Krugman u svom New York Times članku najavljuje klimatsku apokalipsu, te njome legitimiše svoje oduševljenje Bajdenovom pobedom. Dok se ne pojavi i invazija vanzemaljaca u agendi, ne bi bilo loše razmotriti realnu mogućnost da Bajden bilo šta uradi. Ovde se ne radi o mom pokušaju da dezavuišem opasnost od klimatske promene. Ali kako je sam Foreign Affairs pisao, ekonomska nejednakost je u korenu problema čiji je simptom izbor Donalda Trampa za predsednika. Ljudima koji stoje iza Trampa, klimatska promena i borba protiv vanzemaljaca zauzimaju isto mesto na listi prioriteta. Viša minimalna plata na federalnom nivou, redistributivni poreski sistem i bolja socijalna zaštita najugroženijih su ujedno i nasušna potreba ameročkog društva i protivni američkom mentalitetu. Vera u institucije je odumrla, a stabilna srednja klasa je razorena. To što se Tramp poredi sa liderima Brazila, Filipina ili Turske, ne govori o Trampu, nego o krizi američke države koja je ista kao u navedenim državama (možda alarmantnija), koju Bajden ne može da reši. Predsednik Bajden priča o jedankim mogućnostima bez obzira na “rasu, pol, mesto rođenja, religiju, seksualnu orijentaciju ili deformitet”. On ne pominje siromašne, ponižene, muškarce, žene, decu, a to ipak i dalje jeste najveći deo američkog društva. “Diplomatija za srednju klasu” o kojoj govori novoizabrani predsednik je samo jedan fin način da se naznači kako je Kina kriva za krizu SAD. Ovo je Trampova ideja, umivena doličnijim rečnikom. Nema ničeg novog kod Bajdena. On će morati da stavi crvenu kravatu Donalda Trampa, koja će ga gušiti kao omča oko vrata. Jer je ovo samo predah posle kog će se Tramp vratiti. Kao predsednik, što je gotovo nemoguće, ili kao ideja, što je izvesno.

Prethodni CeMOKS tekst čitajte na linku