• “Слобода је полазиште црквене мистике”, тврди Берђајев у својој Философији слободе. Али шире гледано, од јудаизма, преко стоицизма и хришћанства, до ислама, полазиште сваке мистике је пут ка ослобађању, било унутрашњем или спољашњем. Ипак, историјска реалност оспорава људске напоре да преузме одговорност слободе на себе. Некад су разлози томе објективни, а некад субјективни, лични. У време старог Рима су неки, нарочито градски, робови, живели угодније и испуњеније животе од слободних људи. Упоредимо положај Тирона, изумитеља стенографије и Цицероновог роба, са животом једног пролетера у старом Риму (у том контексту, пролетера као онога ко не поседује ништа до свог потомства). Иако Хосе Ортега и Гасет тврди да је корен индивидуалног либерализма у средњем веку, и иако ова филозофска претпоставка делује логично ако се загледамо у феудалца који се у свом замку опире монарху, чињеница је да је средњи век био век трговине робљем. Другим речима, философија лако замагли реалност. Нарочито ако је логична, као што често јесте. Јер, средњи век је био век робовласништва, до мере да је папа Хадријан I 776. осудио продају мушкараца и жена Сараценима, док су се неки предавали добровољно, бежећи од беде, “пошто немају наде да ће преживети”. Венеција је уосталом на трговини робовима изградила своју републику (венецијанско “schiavo” које је стандардизовано као “ciao” и које Срби и други Словени на Балкану користе као “здраво”, заправо значи “ваш сам роб”), док се данашња америчка република још увек пати са својим робовласничким наслеђем. У (Западној) Европи се под колонијализмом готово подразумева традиција робовласништва. У контрасту са тим, супериорно делују примери из наше историје у којима се жене бацају у Саву да не биле поробљене од Турака, 1813. Нажалост по наш национални понос, са девширмом је било и супротних случајева, иако је било и случајева сакаћења деце да не би била дата у руке туђину, у јањичаре.

Такве реалности данас нама делују незамисливо, али су оне ипак реалности. Управо тим сублимираним језиком једне глобалне реалности која пати од хибриса либералистичких елита, говори серија Squid Game. Човек бира између освете свог увређеног достојанства и малих пара. Када ту капитулира на рачун достојанства, онда бира између живота и великих пара. Бира велике паре. Зашто? Зато што, како рече римски папа Хадријан пре тринаест векова: нема наде да ће преживети, напољу. С тим што га напољу робовласник не вреба из увала и бара, по ноћи, него чучи у његовом срцу као похлепа, и у његовом понашању као конзумеризам. Човек је бројка, у тим условима, наравно, као и у наведеној серији, а једини зрели људски лик прохујалих времена достојанства је број “001”, који једини није у “игри” да би зарадио паре, као млетачки трговац, него да би преварио смрт, као Гилгамеш. Зато је серија Squid Game још један епохалан тријумф азијске уметности, јер је својим садржајем испунила читав свет, и задивила га прецизношћу својих готово универзалних увида.